Profesorka Seli Malkok istraživala je kulturološke razlike među nacijama, a jedna od razlika bila je u percepciji slobodnog vremena, odnosno u doživljaju odmora.
– Kada sam prvi put krenula sa mužem u Tursku, pokušala sam da se pripremim za sve što bi moglo da krene po zlu, odloženi letovi i slično, ali nisam bila spremna na to, da me, kada smo došli na plažu, pita: “Šta ćemo da radimo?” – kaže profesorka Selim Malkok sa Univerziteta Ohajo.
U sebi je pomislila kako su došli da uživaju, i zapitala se zašto uopšte nešto moraju da rade. Tu je po prvi put uvidela razliku među njima – on je Amerikanac, a ona je Turkinja.
U želji da dalje istražuje ovu temu počela je da primećuje koliki je imperativ u SAD “raditi nešto”.
– To se najbolje videlo po tome kako se ljudi hvale da su zaposleni kao da je to znak časti – kaže Malkok.
Ona je takođe je primetila kolektivni poriv da se uradi što više za što je moguće manje vremena, a da se uvek drži na oku sledeća prilika.
– U osnovi svega toga je verovanje da je odmaranje ili opuštanje gubljenje vremena – kaže profesorka.
Ono što je nju posebno zanimalo je kako ovi stavovi mogu da utiču na opštu dobrobit ljudi?
U nizu novih studija koje je sprovela sa kolegama, profesorima marketinga Gabi Tonijeto, Rebekom Reček i Majkom Nortonom, pokušala je da pronađe neke odgovore.
– U jednoj studiji, 141 student postdiplomskih studija učestvovao je u našoj laboratoriji za ponašanje na Državnom univerzitetu Ohajo. Popunili su nekoliko anketa, u kojima smo ih pitali u kojoj meri se slažu sa određenim tvrdnjama: “Vreme za slobodne aktivnosti je često izgubljeno vreme”, “Većina slobodnih aktivnosti je način da se potroši vreme”, to je bilo merilo da li podržavaju ideju da je slobodno vreme besmisleno.
Tokom ovih studija, učesnici su gledali četiri smešna i popularna videa koje je različita grupa učesnika ocenila kao zabavne. Nakon što su pogledali sva četiri snimka, učesnici su naveli koliko im se dopao.
Ono što su otkrili jeste da učesnici koji su verovali da je slobodno vreme izgubljeno vreme, nisu toliko uživali u video snimcima.
U dodatnoj studiji, zamolili su učesnike da navedu koliko su uživali u raznim ležernim iskustvima – nekim aktivnostima, poput vežbanja, a nekim pasivnim, poput gledanja televizije, zatim druženja sa prijateljima ili meditiranja.
Otkrili su da su oni, koji su na slobodno vreme gledali kao na uzaludno trošenje vremena, manje uživali u različitim vrstama aktivnosti. Štaviše, ovi ljudi su takođe bili skloniji stresu, anksioznosti i depresiji.
Stav koji je teško pokolebati
U drugoj studiji, želeli su da vide u kojoj meri je ovo bio jedinstven američki fenomen. Tako su regrutovali učesnike iz Francuske, SAD i Indije.
Zamolili su ih da navedu stepen u kom se slažu sa idejom da je slobodno vreme besmisleno. U skladu sa preovladavajućim stereotipima, bilo je mnogo manje francuskih učesnika koji su verovali da je slobodno vreme besmisleno u poređenju sa američkim i, posebno, indijskim.
Ali Francuzi koji su imali negativan stav o slobodnom vremenu bili su pod stresom, uznemireni i depresivni kao i njihove američke i indijske kolege. Dakle, dok Amerikanci i Indijci mogu lakše da poveruju da je slobodno vreme besmisleno, posledice takvog verovanja su ipak univerzalne.
Pandemija kovid-19 je imala izražen uticaj na način na koji živimo, radimo i družimo se. Tokom ovog perioda, mnogi ljudi su napravili korak unazad i ponovo procenili svoje prioritete.
– Pitali smo se da li su se stavovi ljudi prema slobodnom vremenu promenili. Pošto smo imali podatke iz studija pre i posle pandemije, pa smo mogli da ih uporedimo. Na naše iznenađenje, nismo pronašli nikakve dokaze da su ova verovanja opala nakon pandemije. Za nas je ovo otkrilo koliko ukorenjeno može da bude verovanje da je slobodno vreme izgubljeno vreme – kaže profesorka.
Druga studija je to potvrdila. Učesnici su pročitali članak u kojem se ili govori o efikasnosti aparata za kafu ili opisuje dokolicu na jedan od tri moguća načina: besmislen, neproduktivan ili produktivan.
Učesnici su zatim pet minuta igrali video igricu Tetris i rekli koliko im je bilo prijatno. Ono što su otkrili autori studije jeste da su oni koji su čitali članak u kom se slobodno vreme opisuje kao besmisleno i neproduktivno nisu uživali u igrici koliko oni koji su čitali o tome da je slobodno vreme produktivno ili čitali o aparatima za kafu.
Međutim, opisivanje slobodnog vremena kao produktivnog nije povećalo uživanje iznad osnovnog nivoa. Dakle, čini se da uokvirivanje dokolice kao produktivnog, recimo, kao dobrog načina za upravljanje stresom ili punjenje baterija, ne povećava uživaju u slobodnom vremenu.
Nije svako slobodno vreme isto
– U studijama smo se fokusirali isključivo na ono što psiholozi nazivaju “terminalno slobodno vreme” – slobodno vreme koje se odvija isključivo radi uživanja – kaže ona.
Ovo se razlikuje od “instrumentalne dokolice” – slobodnog vremena koje može da služi široj svrsi, kao što je sklapanje prijateljstava ili očuvanje zdravlja, i zbog toga se smatra produktivnijim.
Istraživali su i da li bi negativni stavovi prema slobodnom vremenu bili manje štetni za instrumentalne aktivnosti u slobodno vreme.
– Otkrili smo da je verovanje da je slobodno vreme besmisleno bilo posebno štetno za uživanje u terminalnim aktivnostima kao što je odlazak na zabavu. S druge strane, to je podstaklo uživanje u instrumentalnim aktivnostima, kao što je vođenje dece da gledaju mađioničarske trikove, što bi se moglo posmatrati kao iskustvo povezivanja – primetlila je Malkok.
Da li je određena aktivnost terminalna ili instrumentalna dokolica je relativno i zavisi od osobe i situacije. Na primer, ljudi mogu da vežbaju iz zabave (terminalna motivacija) ili da izgube težinu (instrumentalna motivacija). Okvir se uvek može promeniti, navodi profesorka i dodaje:
– Možda neće biti lako promeniti ono u šta verujete o slobodnom vremenu. Ali preoblikovanjem slobodnih aktivnosti kao instrumentalnih, više ljudi može, nadamo se, da iskoristi svoje prave prednosti: zadovoljstvo, oporavak, poboljšano mentalno zdravlje – i, da, uživanje na plaži, planini, u prirodi, radi uživanja.
