Mada iz perspektive sa početka XXI veka deluju tako prirodno, sekundi, minuti i sati su samo intervali koje je čovek, iz istorijskih razloga, odabrao za merenje vremena.
Navodno je za pokretanje jednog broda potrebna količina lepote od jedne milihelene. Ova vickasta ideja potiče iz drame Kristofera Marloua “Doktor Faust” i zasnovana je na Homerovom opisu Helene Trojanske, koja je imala lice “kakvo pokreće hiljadu brodova”. Naime, ako je helena mera lepote kojom se pokreće hiljadu brodova, onda bi se jedan brod mogao pokrenuti sa hiljadu puta manjom veličinom, odnosno jednom milihelenom.
Možda vam Marlouova ideja miriše na zaplete iz štreberskih viceva, ali u suštini nema razloga da se merna skala za veličinu nečeg kao što je “količina lepote koja pokreće brodove” ne veže za jedinicu koja bi bila helena. I koja bi se delila decimalno, na deci, centi i milihelene.
Gotovo sve merne skale i jesu definisane na sličan način – dogovorom ili konvencijom, počev od načina na koji merimo “dogovornu” veličinu kao što je temperatura, pa do toga kako merimo nešto što smatramo prirodnim procesom, kao što je protok vremena.
Mada iz perspektive sa početka XXI veka deluju tako prirodno, sekundi, minuti i sati su samo intervali koje je čovek, iz istorijskih razloga, odbrao za merenje vremena. Međutim, vreme se moglo meriti u sasvim drugačijim intervalima. U sovjetskoj Rusiji i tokom Francuske revolucije, bili su osmišljavani kalendari sa sasvim drugačijom organizacijom broja meseci i dana u nedelji. No, i jedan dan je mogao biti podeljen drugačije – recimo, na deset smerglina, tako da svaki smerglin ima deset turdnarka, koji su mogli biti podeljeni na 100 remlina ili možda, 100 zomgloa.
Umesto ovih čudnovatih naziva, kao osnovnu meru za vreme koristimo – dobro znane sekunde. No, ako zavirimo u definicije mernih jedinica u SI sistemu videćemo da sekunda, mada jedinica na koju smo navikli, nije baš definisana na svakom očigledan način.
Naime, kao etalon vremena sekunda je po definiciji vremenski interval koji traje koliko i 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133. Ova neprijatna definicija kojom atomski satovi mere tačno vreme je, mada precizna i zasnovana na prirodnoj pojavi, tako uzeta kao deo dogovora o kom se u SI sistemu stara Međunarodni komitet za mere čije je sedište u paviljonu De Bretej kod Pariza.
Međutim, ako govorimo o merama za vreme unutar jedne godine, postoji jedna stvarna mera koja je utemeljena na prirodnom procesu i uslovno posmatrano, nije predmet dogovora.
To je srednja dužina dana – vreme koje je potrebno Zemlji da se okrene oko svoje ose, odnosno, vreme za koje sunce na nebeskoj sferi prividno “obiđe” pun krug oko planete.
Takozvani sideralni dan, što je vreme koje je Zemlji potrebno da napravi jednu rotaciju u odnosu na zvezde “nekretnice”, kad se preračuna u osnovne jedinice, iznosi 86.164 sekundi. Ovo je, kad razmislite, stvarno neugodan broj, bez ikakvog dubljeg smisla, osim što je posledica činjenice da je “astronomski”, stvarni dan trebalo nekako uskladiti sa tradicijom da se deli na 24 dela koja se potom dele na 60 minuta, pa opet 60, da bi se dobile sekunde.
Definicija je inače, osim što je neprijatna, manjkava kad se u obzir uzme kako se dan zapravo definiše, koliko tačno traje, pa i da atomski satovi po sadašnjoj definiciji na godišnjem nivou izgube jednu sekundu, koja se mora dodatnom konvencijom dodati kao “prestupna”.
To je otud što su stvari zapravo definisane obrnutim redom – dan je ne samo prirodniji, nego i mnogo stariji pojam od sekunde i sata. U ne tako davnoj prošlosti, pre mehaničkih satova, vreme se u toku dana zapravo merilo temporalno – dužina sata se menjala tako da ih stane 12 od svitanja do sumraka.
U vreme sunčanih satova, dan je od ponoći do ponoći već bio izdeljen na 24 dela. Oni u praksi nisu bili jednaki, budući da je leti obdanica duža, i svaki pojedinačni sat je danju duže trajao. Podela dana na 24 dela je inače starija od pojma sata, a sama reč i jeste potekla od grčkog naziva za “deo dana”.
Po svemu sudeći, takva podela dana je došla od starih Sumera, ali zapravo, nije poznato tačno zbog čega. Postoji nekoliko hipoteza na tu temu. Po jednoj, stvar je u menama Meseca. Ako su drevni narodi uočili da između dve mesečeve mene protekne 30 dana, a da se tokom godine javi 12 mesečevih mena, onda su u istom maniru mogli deliti i obdanicu na 12, odnosno dan na 24 dela. Međutim, tek su Rimljani strogo definisali godinu sa 12 meseci, pa je ovo objašnjenje u najmanju ruku klimavo.
Drugo objašnjenje se vezuje za 12 sazvežđa Zodijaka, koja se za godinu dana okrenu na nebeskoj sferi, tako da ona ponovo dođe u isti položaj. Ali, ako ste ikad posmatrali noćno nebo, brzo ćete shvatiti da izbor sazvežđa nije baš tako nedvosmislen i da će pre biti da je popularnost dvanaestice u starom Vavilonu uticala na to da ih bude toliko.
Jedno od objašnjenja se vezuje za ljudsku šaku koja je navodno navela Sumere da dan podele na 12 delova. Ako savijete palac i pogledate unutrašnjost šake, primetićete kako vam je svaki od četiri ispružene prsta podeljen na tri celine, tako da pred sobom imate dvanaest podjednakih celina. To je olakšavalo brojanje sati u toku dana, pa je zato i dan podeljen na 12 delova.
Uz ovo ide i zgodna okolnost da je 24 broj koji je deljiv sa 2,3,4,6,8 i 12, tako da se sa njim znatno lakše računa nego sa deset ili sto, kad ga treba izdeliti na delove. Nema, međutim, jakih argumenata da se prihvati ili odbaci bilo koja od hipoteza, a nije isključeno da su podeli na 24-časovni dan doprineli svi razlozi zajedno. U svakom slučaju, kad (ako) jednom sretnemo vanzemaljsku civilizaciju, prvo u čemu nas neće razumeti je zašto vreme računamo u dvadesetčetvrtinama jednog obrtaja planete. I toliko strepimo kad one prebrzo promiču.
