Nurijel Rubini, ekonomista koji je svoju reputaciju utvrdio tako što je svetsku ekonomsku krizu 2008. predvideo dve godine pre njenog izbijanja, sad donosi novo predviđanje.
Sasvim u skladu sa nadimkom koji mu je onomad nadenuo „Njujork tajms“ – Doktor Propast – Rubini sad najavljuje inflaciju, povezanu s recesijom, povezanu s dužničkom krizom.
U narednih nekoliko godina, upozorava Nurijel Rubini s osetnom dozom fatalizma, svet će pogoditi „majka svih stagflacionih dužničkih kriza“ – stagflacija je ekonomska stagnacija pogoršana inflacijom cena – „a kako stvari stoje“, navodi dalje, ovaj slom „deluje neizbežno… Pitanje nije da li će se on dogoditi, već kada“.
Rubinijevo proročanstvo
Bio je 7. septembar 2006. i vreme prilično bezbrižnog ekonomskog rasta, kada je u obraćanju kolegama u MMF-u Rubini predvideo krizu izazvanu pucanjem balona na tržištu nekretnina, koja će izazvati talas bankrota i duboku recesiju. „Publika je delovala skeptično, čak i prezrivo… Ljudi su se smejali“, pisao je nekoliko godina kasnije „Njujork tajms“. Uostalom, Rubini je „bio poznat kao permanentni pesimista“, a i njegova „živopisna predviđanja propasti nedvosmisleno su bila izvan glavnog toka“ ekonomskog rezonovanja. „Zvučao je kao ludak 2006. Kada se vratio 2007, bio je prorok.“
U svakom slučaju, u najmanju ruku, Rubini je zaslužio da njegove ekonomske analize i prognoze ne budu odbačene olako.
A on sada, obrazlažući svoju tezu da je slom neminovan, piše da će se u kritičnom momentu centralne banke „naći u nemogućoj poziciji“ – „biće proklete ako urade i proklete ako ne urade“ — te da će „mnoge vlade biti polunesolventne i zbog toga neće moći da izbavljaju komercijalne banke, korporacije i domaćinstva od bankrota… Američki FED nalazi se u dužničkoj zamci najmanje od decembra 2018. godine… Sa inflacijom u porastu i stagflacionim šokovima koji prete, sada je još i dublje u toj zamci. Baš kao i Evropska centralna banka, i Banka Japana, i Banka Engleske. Stagflacija iz ’70-ih uskoro će se spojiti sa dužničkom krizom iz perioda posle 2008“, predviđa „Doktor Propast“ i objašnjava da su za ovako neveselu perspektivu zaslužne „godine ultralabave fiskalne i monetarne politike“. One su i dovele do globalnog duga koji je danas „skoro tri puta veći nego što je bio ‘70-ih“, te će se, „kako inflacija bude rasla tokom nekoliko sledećih godina, centralne banke suočiti s dilemom. Ako počnu da se bore s inflacijom povećanjem kamatnih stopa, rizikuju masivnu dužničku krizu i surovu recesiju; ali ako ostanu pri labavoj monetarnoj politici, rizikuju dvocifrenu inflaciju — i duboku stagflaciju“.
Inflacija je u SAD već stigla — cene su u junu skočile za čak 5,4 odsto, a pritom je federalni dug „sada veći od čitave američke ekonomije“, primećuje „Ju-Es-Ej tudej“ dok upozorava na „spiralu katastrofe“.
A uz to su, prenosi „Rojters“ opomenu čuvenog investitora Džeremija Grantama, „finansijski baloni svuda oko nas… Pucanje tih balona moglo bi da bude najvažniji događaj u našim investicionim životima… Biće ogromnog negativnog imovinskog efekta, većeg od bilo kog ranijeg pucanja balona… A ovaj balon u kome se nalazimo je stvaran i svi mogu da ga vide. Očigledan je kao nos na vašem licu“, ukazuje 83-godišnji Grantam, koga je „Blumberg“ uvrstio u svoju prvu listu „50 najuticajnijih“ osoba iz sveta biznisa i politike.
A opet, na istoj je listi i Pol Krugman, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i kolumnista „Njujork tajmsa“, koji baš ovih dana povodom „panike oko inflacije i stagflacije“ navodi da paniče samo oni koji veruju da je „FED-ov model funkcionisanja inflacije potpuno pogrešan, ili da mu nedostaje politička hrabrost da ohladi ekonomiju ako postane opasno pregrejana… FED smatra da će ova epizoda uskoro biti okončana i sada se čini da je u pravu… Sugestijom da će delovati ako bude neophodno, Federalne rezerve razvejale su razloge za brigu od povratka u ’70.“, tvrdi Pol Krugman.
Nejednakost i nemoć
Ali sve i ako je u pravu, pitanje je hoće li se 2020. pokazati mnogo boljim. Jer kako na stranicama „Gardijana“ napominje ser Hauard Dejvis, nekadašnji direktor Londonske berze i zamenik guvernera Banke Engleske, „kudikamo depresivan je zaključak da će sadašnja monetarna politika u razvijenim ekonomijama sveta stvoriti još veću ekonomsku nejednakost i da nadležni oko toga ne mogu mnogo šta da urade“.
Znači li to da dobrog rešenja današnje ekonomske situacije, jednostavno, nema? Preti li svetu kriza na kakvu upozorava Nurijel Rubini? Ili će se kombinacija nagomilanih dugova, rastuće inflacije i naduvanih finansijskih balona ipak razrešiti na neki prihvatljiviji način?
U „Novom Sputnjik poretku“ o ovim su pitanjima govorili analitičar Branko Pavlović i ekonomista i član Fiskalnog saveta Bojan Dimitrijević.
Problem kod stagflacije na koju upozorava Nurijel Rubini, objašnjava Bojan Dimitrijević, „sastoji se u tome što mere koje mogu da budu preduzete daju protivrečne rezultate — ako pokušate da obuzdate inflaciju, produbićete recesiju jer smanjujete monetarnu i fiskalnu ekspanziju, a ako pokušate da podstaknete proizvodnju koja pada, još više ćete povećati inflaciju koja je u SAD već sada na većem nivou nego u proteklih nekoliko decenija… Skup negativnih faktora — od kovida do trgovinskog rata SAD i Kine — u kombinaciji sa postojećom politikom niskih kamatnih stopa i jeftinog novca, može istovremeno da dovede i do smanjivanja proizvodnje i do rasta inflacije, a onda ekonomska politika postaje prilično nemoćna“.
„Rubinijeva argumentacija o predstojećem slomu“, napominje Branko Pavlović, „utoliko je ubedljivija što on primećuje da vlasti na inflaciju ne smeju da odreaguju povećanjem kamatnih stopa, jer nagomilani dugovi u tom slučaju više ne bi mogli da se servisiraju. I to pre svega privatni dugovi, koji bi zatim pokrenuli lančanu reakciju, a države koje su već prezadužene, ne bi mogle da uskoče i da ih spašavaju kao što su to učinile tokom krize 2008. godine, što posledično dovodi do masovnog bankrota i još dublje recesije“.
S tim u vezi, Nurijel Rubini piše: „Da sve bude još i gore, centralne banke suštinski su izgubile svoju nezavisnost, zato što nisu imale izbora, nego su morale da monetizuju masivne fiskalne deficite kako bi osujetile dužničku krizu. S drastičnim rastom javnih i privatnih dugova, one se nalaze u dužničkoj zamci.“
„Ova analiza je potpuno ispravna, dužnička zamka nesumnjivo postoji“, komentariše Bojan Dimitrijević. Ipak, skreće pažnju, „razvijene zemlje nalaze se u kudikamo povoljnijoj poziciji, stoga što su uglavnom zadužene u sopstvenim valutama kod sopstvenih centralnih banaka“.
S druge strane, naglašava Pavlović, „državni dugovi zapravo predstavljaju sekundarni problem. Veći problem je privreda koja još od 2008. ne uspeva da se oporavi u punom kapacitetu, već zavisi od upumpavanja novih količina novca koje traje sve vreme. A to znači da u sistemu postoje strukturni problemi koji se uopšte ne mogu rešiti monetarnom politikom“.
„Upravo je dug domaćinstava i korporacija“, dodaje Bojan Dimitrijević, „i izazvao prethodnu krizu. I danas taj problem nastavlja da visi kao mač nad glavama, zato što od tada do danas nijedan problem koji je doveo do prethodne krize, suštinski nije rešen — niti je promenjen bankarski sistem, niti je rešen problem uvećavanja ekonomske nejednakosti, niti je rešen problem stvaranja špekulativnih balona na tržištima. Tako da je svet zapravo sve vreme u latentnoj opasnosti od izbijanja nove krize“.
Investitor Džeremi Granta za „Rojters“ upozorava na špekulativne balone koji su „svuda“ i opominje: „Balon bi mogao da pukne zbog problema virusa. Ili zbog inflacije, ili zbog najvažnije kategorije od svih, a to je sve ostalo što je neočekivano. Jedna od 20 različitih stvari na koje niste ni pomislili mogla bi da iskoči niotkuda, a da niste imali pojma da je uopšte tamo.“
„Evidentno je da ovaj sistem ne poseduje nikakve mehanizme unutrašnje kontrole. Srećom, postoje drugi delovi sveta koji su sve bolje organizovani i samo ta spoljna sila će na svet zapadnog kapitalizma moći da deluje otrežnjujuće. Što znači da će ili doći do njihovog teškog debakla i grubih lomova, ili će, nakon političkih lomova, doći do zaključka da je promena nužna i da moraju da pronađu nekakvu održivu varijantu“, predviđa Branko Pavlović.
„Kao što se multipolarnost iznedrila u geopolitičkom smislu, iznedriće se i u ekonomskom smislu. Džozef Štiglic je još posle Velike recesije 2008. napisao da je ona označila kraj američkog oblika kapitalizma. Nova kriza — a njeno izbijanje moguće je odložiti za neko vreme, ali ne i sprečiti — samo će proizvesti dalje urušavanje tog zapadnog modela, a to znači i da će status dolara kao rezervne svetske valute neminovno biti doveden u pitanje — zato što će svi gledati da ga se oslobode, kao što to već neko vreme radi Rusija“, zaključuje Bojan Dimitrijević.
