Pre više od 10 godina, u „Njujork tajmsu“, tadašnji ambasador Rusije pri NATO-u Dmitrij Rogozin i general Boris Gromov, poslednji sovjetski vojnik koji je napustio Avganistan, upozorili su Ameriku: „Povlačenje bez pobede moglo bi da izazove kolaps bezbednosnih struktura Zapada.“
U međuvremenu, pobeda nije ostvarena. A povlačenje iz Avganistana, iz najdužeg rata u istoriji Amerike, sve više počinje da liči na najveću sramotu u američkoj istoriji ratovanja, na haotični i panični beg iz Vijetnama prilikom pada Sajgona – potonjeg Ho Ši Mina – u poslednjim danima rata u aprilu ’75.
Užurbano napuštanje
Skoro pola veka kasnije, zbog vojnog manevra koga čak i blagonakloni Si-En-En opisuje kao „užurbano napuštanje“, predsednik SAD Džozef Bajden primoran je na pokušaj da svoju javnost uveri kako im se neslavna istorija neće ponoviti. „Nema šanse da ćete videti ljude koji se evakuišu s krova ambasade Sjedinjenih Država u Avganistanu“, rekao je. Ali nije mogao da porekne izveštaje sa lica mesta koji ne mogu da budu laskavi ni za jednu vojsku, a kamoli za onu koja se hvali da je najmoćnija na svetu.
Ta vojska, ukazuje portal „Blumberg“, svoju je najveću bazu i srce svoje moći u Avganistanu, aerodrom Bagram kod Kabula, napustila krišom – bez najave i usred noći. „Amerikanci su isključili struju i nestali su“, opisuje „Blumberg“. Prethodno su, navodi se dalje, uništili vojnu opremu koju nisu mogli da ponesu, drugu su učinili neupotrebljivom – „na primer, napušteni automobili i kamioni ostavljeni su bez ključeva“ – a na kraju, „samo nekoliko minuta nakon što su Amerikanci otišli, došli su pljačkaši i razgrabili sve što je imalo bilo kakvu vrednost.“
Razume se, materijalna je šteta tu još i ponajmanji problem; uostalom, kako podseća agencija Asošijeted pres, na avganistanski rat Amerika je u protekle skoro dve decenije, po zvaničnim podacima, potrošila „zapanjujuću sumu od 2,26 biliona“ – 2.260 milijardi – dolara. Uz sve ljudske žrtve i patnju koju nije moguće kvantifikovati.
Samoubilački plan zapadne alijanse
Ovaj pak rezultat američke okupacije utoliko je porazniji, pre svega po samu Ameriku, što ono „užurbano napuštanje“ Avganistana – a već je preko 90 odsto okupacionih trupa napustilo tu zemlju – „koincidira sa ogromnim teritorijalnim dobicima Talibana, i rastućim strahom od kolapsa avganistanske vlade bez američke vojne pomoći“, prenosi Si-En-En. A talibani tvrde da već kontrolišu 85 odsto teritorije svoje zemlje.
Rat u Avganistanu, upozoravali su Rogozin i Gromov u svom tekstu u „Njujork tajmsu“ 2010, predstavlja „trenutak istine za NATO. Ako alijansa ne ispuni svoj zadatak, uzajamne obaveze njenih članica biće potkopane i savez će izgubiti svoju moralnu osnovu i razlog svog postojanja. A svi jako dobro znamo šta se dogodi sa savezima koji postanu besmisleni. Rat u Avganistanu bio je jedan od glavnih faktora u kolapsu Sovjetskog Saveza.“ Te se stoga spomenuto „povlačenje bez pobede“ može shvatiti i kao „samoubilački plan“ zapadne vojne alijanse, opominjali su Rogozin i Gromov. Niko ih nije slušao.
„I tako su Sjedinjene Države postale najnovija žrtva ‘grobnice imperija’, poput Velike Britanije u 19. veku i bivšeg Sovjetskog Saveza 80-ih godina prošlog veka“, komentariše ovih dana magazin „Forin polisi“. „Što je još čudnije, Amerika je sebe ubedila da bi mogla da uspe tamo gde svi ostali nisu“.
Očigledno, bila je u zabludi. A naročita ironija sudbine sastoji se u tome što se, 10 godina posle smrti, ispostavlja da je Osama bin Laden bio u pravu – kada je, u svojoj čuvenoj objavi rata Americi ’96, kako podseća „Njujork tajms“, (pro)rekao da Amerikanci na kraju svakog konflikta, po pravilu, „preseku i pobegnu“. „Bog vam je oduzeo čast kad se povučete, i jasno pokazao vašu slabost i nemoć“, pisao je Bin Laden u svojoj fatvi pre četvrt veka, navodi „Njujork tajms“ i ocenjuje da beg iz Avganistana „ne demonstrira samo slabost i nemoć“ Amerike, već predstavlja i njenu „istorijsku grešku“. „Teorija odvraćanja ne počiva samo na balansu snaga, već i na rezervama kredibiliteta… Nastavljamo naš pedesetogodišnji niz, od Vijetnama, do Somalije, do Iraka: u najmanju ruku, podjednako smo opasni za naše prijatelje kao što smo i za naše neprijatelje.“
Osveta civilima
Zašto Amerika baš sada, posle skoro 20 punih godina, u žurbi napušta Avganistan? Šta je dobila, i šta izgubila, najdužim ratom u svojoj istoriji? I kakve će biti njegove globalne posledice?
Komentarišući izjavu portparolke Bele kuće Džen Psaki, koja je rekla da je to bio „dvadesetogodišnji rat u kome u vojnom smislu nismo pobedili“, general Milomir Miladinović povlači paralelu: „Ta izjava podseća me na reči Veslija Klarka 1999. godine, kada je rekao, ‘vojnički smo se obrukali, ali smo se osvetili civilima’. Rezultat američkog rata u Avganistanu predstavlja još jedan dokaz da unipolarni svet njihove svemoći više ne postoji. Amerikanci više nemaju mogućnosti da dominiraju čitavim svetom, a žurba u kojoj se sad povlače, uz istovremeno napredovanje talibana, pokazuje da čak ni ratove niskog intenziteta više ne mogu da vode s uspehom.“
Inkubator haosa
S druge strane, podsećajući na istorijat javne i tajne podrške Sjedinjenih Država različitim oružanim formacijama islamističkih ekstremista – od mudžahedina tokom osamdesetih godina prošlog veka, preko Al Kaide (teroristička organizacija zabranjena u Rusiji) do najsvežijih slučajeva helikopterskog prebacivanja pripadnika Daeša (teroristička organizacija zabranjena u Rusiji) s prostora Sirija i Iraka upravo u Avganistan – Đuro Bilbija ne isključuje mogućnost da SAD sad prelaze na strategiju „pravljenja inkubatora za još veći haos koji će se onda prelivati na bivši sovjetski prostor u Centralnoj Aziji, na Iran i na zapadne delove Kine. Ne sme se isključiti mogućnost postojanja tajnih planova te vrste. Amerikanci tamo i nisu bili da bi Avganistancima doneli bolji život, ili da bi porazili talibane. Njima je Avganistan potreban samo kao inkubator novih kriza. A podsticaj za pojačavanje krize na tom području može upravo da bude povlačenje Amerikanaca.“
„Upravo je zbog pristupa zapadnim delovima Kine, i mogućnosti njenog okruživanja (s obzirom na to da sa istoka morskim putem mogu da joj priđu neometano), Avganistan za Ameriku bio od izuzetnog strateškog značaja. Ovakva vrsta strategije njihovim vojnim povlačenjem sad pada u vodu,“ objašnjava pak general Miladinović.
Obećanja talibana
U svakom slučaju, ukazuje Đuro Bilbija na novu dinamiku odnosa koja nastupa, u Moskvi su ovih dana održani razgovori ruskih zvaničnika s talibanima – agencija Tas prenosi da je njihova delegacija saopštila da „talibani neće napasti granicu s Tadžikistanom, niti će dozvoliti da Avganistan bude iskorišćen za napade na Rusiju“, rečeno je i da su talibani odlučni da se bore protiv Islamske države, dok „Vol strit džornal“ javlja i da su slična miroljubiva i pomirljiva obećanja talibani uputili i Pekingu – ali, napominje „Sputnjikov“ sagovornik, „Rusija se svejedno priprema i za alternativni scenario u kome bi talibani počeli da podstiču slične islamističke pokrete na post-sovjetskom prostoru Centralne Azije“. U tom cilju predsednik Rusije Vladimir Putin obećao je pomoć susednom Tadžikistanu, koji je članica Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), zbog mogućih problema na njegovoj granici s Avganistanom.
„Vladimir Putin će pre svega pokušati da uspostavi mir sa talibanima i da im pomogne u stabilizaciji prilika u Avganistanu, jer time istovremeno štiti mir na obodima bivšeg SSSR-a, a istovremeno i Rusiju“, napominje general Miladinović.
„Budu li talibani iskreno odlučili da ne budu skriveno američko oružje za destabilizaciju tog prostora, i ako se opredele za izgradnju mira u svojoj zemlji, postoji šansa za mirno razrešenje situacije nakon povlačenja Amerike. A dodatni problem za SAD u ovom delu sveta predstavlja i sve veće zbližavanje Pakistana, koji je dugo pružao utočište talibanima, i Kine. Ipak“, zaključuje Đuro Bilbija upozorenjem, „samim povlačenjem američke vojske iz Avganistana još nije stavljena tačka na opasnu nestabilnost na strateški važnom području Centralne Azije.“
