Voda se povukla i za sobom ostavila leševe koje brižno kriju od nas da se ne sekiramo bespotrebno. Za katastrofične glasine privodi se u policiju, a funkcioner naprednjaka preti katastrofičnostima sklonoj kreatorki, za koju zna samo šira porodica, da će joj u zatvoru robijaši svašta raditi ne začepi li lajava usta.
Tako bar kruži po takozvanim društvenim mrežama, koje se nekako opiru nezvanično zavedenoj cenzuri medija. Ima, doduše, i tu svakojakih trabunjanja, ali se ipak probije i ponešto čega u zvaničnim verzijama nema.
Sve to na stranu. Cenzura, pretnji, a i otpora svemu tome bilo je i biće dok je sveta i veka. Problem je što malo ko veruje u obećanje da će se utvrditi ko je odgovoran za kataklizmu koju Srbija, ako izuzmemo milosrdni NATO masakr, ne pamti.
U Ubu su pohapšena neka tri nesrećnika koji, navodno, nisu opravili sirene na vreme, pa narod nije mogao da se potera na evakuaciju. Gradonačelnik Obrenovca se panično brani od optužbi da je kasnio. Šef Srbijavoda sleže ramenima i kaže da se protiv božje volje ne može.
Toma, sve sa gospođom kojoj se u naručje bacaju očajne žene što ostadoše bez igde ičega, izlupa šamare narodu i pohvali vlast. Reče, i življi je nego ikad, da je državi savest mirna, a da žrtve same moraju da se zapitaju zašto su bile tvrdoglave, pa to platile glavom i imovinom.
Izjava je, dabome, dočekana sa gnevom, uz nevešte pokušaje SNS simpatizera da odbrane predsednika, koji se na vrh glave popeo i samom Vučiću. Premijer se toliko namuči, sprema izraze lica satima uoči živog prenosa Vlade Srbije, a onda izađe Toma i zatrpa ga lavinom budalaština. Ode propagandna mast u propast.
Šta se iz svega rečenog da zaključiti? Da je narod tu da plaća namet na vilajet, da daje i kralju kraljevo, i da sipa u budžet bez dna, da se ne šali da kasni sa porezom, a kad ga stisne muka – da se sam snađe, kako zna i ume.
Koji će nam onda država?
Sećam se vojne vežbe Sava ’86. Šabac, zima, neko govnjivo vreme, reka napunila korito, valja se blato pomešano s vodom. Tadašnji komandant garnizona polaže za generalski čin. Čitava svita iz vrha vojske na licu mesta, da oceni.
Kandidat za generala i komandant Prve armijske oblasti, preko savršeno složenih siporeks blokova idu ka ogromnom šatoru, patosanom daskama peticama i sa stolovima na kojima stoje cvetni aranžmani, a agregat brekće dok sijalice šljašte.
– Druže generale, kako Vam se sviđa? – pita kandidat.
– Lepo, lepo… Previše lepo za ratne uslove – odgovara general pokunjenom kandidatu, pukovniku.
Vojska, kao jedno telo, forsira nabujalu reku, pontoni se slažu jedan za drugim, maršira se s jedne na drugu obalu, sve uz pucnjavu na zamišljenog neprijatelja.
A, general Diković, onomad, vapi za dobrovoljcima, dok stoji na poslednjoj odbrani tog istog Šapca od te iste Save. Nije Diković kriv što više nema ni vojske, ni pontona, ni amfibija.
Nekad smo mogli i previše za ratne uslove, danas gledamo u nebo i u dobrovoljce da odbrane ono što je morala država.
Goli smo ko pištolji, pa emisari špartaju Evropom tražeći neku crkavicu da se bar zakrpimo dok ne smislimo šta ćemo kad voda ode, a isplivaju leševi i nove nevolje. Ni hlora nemamo da spasemo bunare i oranice, jer je neko pojeo Galeniku. Dockan sad hapsite Backovića, trebalo je dok nije ljuljnula ova nečista vodena sila.
Aleksandar Vučić je obećao: Niko bez krova neće ostati.
Držimo ga za reč.
Uostalom, šta nam drugo i preostaje.
