Браћи Јакобу (1787-1863) и Вилхелму Грим (1786-1859), који су светску славу постигли објављивањем збирке бајки „Дечје и породичне приче“ пре тачно два века, припадају и велике заслуге за српску културу.
Браћа Грим су не само научили српски језик од свог савременика и пријатеља Вука Стефановића Караџића, него су и преводили српску народну поезију и бајке.
Као леп гест захвалности, једно од активнијих културно-уметничких друштва Срба у Берлину, носи име „Вук Караџић-Браћа Грим“.
Књижевник, отац немачке филологије Јакоб Грим је 1824. године превео на немачки Вукову граматику, и то на основу другог, проширеног, издања те књиге објављене на српском само шест година раније.
Јакоб Грим је такође подстицао Вукову кћерку Мину да преведе српске бајке на немачки језик, а написао је и предговор у којем за Вукову збирку наводи да је дело достојно дивљења.
Јакоб и Вилхелм су доцније превели и неколико српских народних песама и приповедака и тако их представили немачком говорном подручју и читавом свету.
Вук Карџић, који је после пропасти Првог српског устанка пребегао у Аустрију, у престоници Хабзбурга упознао је Јернеја Копитара, дворског цензора словенских књига. Управо на Копитарев подстицај Вук је почео да прикупља српске народне песме, како би предочио цивилизованој Европи народно предање Срба и тим путем их заинтересовао.
На једној књижевној вечери у Берлину, по повратку из дипломатске мисије у Бечу, где је представљао Пруску, и где је и упознао Караџића, Јакоб Грим је читао српске народне песме пред колегама, литератама и лингвистима. Песник немачког романтизма Келменс Брентано их је тада уочио, забележио и потом неколицину и објавио у алманаху „Путешествије песника“.
За српску поезију и уопште Караџићев рад, Јакоб је успео да заинтересује и самог Јохана Волфганга Гетеа, на чији подстицај је српска народна поезија преведена неколико језика. Гете је те стихове поредио са непревазиђеном „Песмом над песмама“.
Јакоб Грим је 1849. године постао члан Друштва србске словесности, а по његовој препоруци Караџић је био одликован и постао члан Пруске академије.
Јакоб Грим се сматра оснивачем савремене германистике, а у проучавање језика је увео историјско-упоредни метод. Најзначајније његово дело је Немачка граматика у четири свеске. Позната су и његова дела Историја немачког језика, Немачка митологија, Немачке правне старине. Године 1812, када је изашла и прва, сведена, верзија њихових бајки, појавио се и први том њховог Речника немачког језика.
Верује се да су Браћа Грим управо од Вука Караџића дознали за бајку Пепељуга, дело Шарла Пероа (1628-1703). Српску верзију ове бајке, забележену као народну умотворину Срба, претходно је објавио Вук 1821. и њено појављивајење хронолошки је претходило верзији браће Грим.
