Krvna osveta je običaj da se konflikt između dve familije, započet ubistvom člana jedne porodice nastavi međusobnim ubijanjem, jednog po jednog muškarca. Autor feljtona Budo Simonović, kroz nekoliko priča koje slede, nema cilj da vaskrsava ovaj zli običaj koji je vekovima morio ljude, već da podseti na svetle primere, kako su umni i plemeniti ljudi uspevali da mire zavađene i zakrvljene, da među njima podižu svete mostove takozvanih krvnih kumstava – za nauk savremenim i budućim generacijama, da bi se dozvale i naučile kako se gase vatre sukoba i oružje ostavlja da na njemu rđa počiva.
Dugotrajne zađevice, mržnja i sukobi između Zindovića i Cmiljnića sa Kosanice kod Pljevalja, komšija iz sela Glibaći, kulminirali su krvavim obračunom u suton prvog aprilskog dana 1986. godine. Na jednom proplanku u smrčevoj šumi, nedaleko od kuće Zindovića, preko kojeg prelazi seoski krčanik, pedesetčetvorogodišnji Drago Zindović i njegov dvadeset godina mlađi sin Stevan presreli su tridesetšestogodišnjeg Miljana Cmiljanića.
On je tog dana došao iz Sivca gde živi od rane mladosti da poseti majku Dostu koja je sama živela u Glibaćima. Kako se kaljavim putem, delimično još pod snegom nije moglo kolima do njene kuće, on je sa zetom Milinkom Pekovićem, koji ga je dovezao iz Pljevalja do Kosanice, nastavio peške, a pred veče, kad je krenuo da isprati zeta, poveo je konja da dotera džak semenskog ječma koji je majci doneo iz Vojvodine.
Dok je, držeći jednom rukom džak prebačen preko samara, a drugom konja za ular, prelazio preko tog nesrećnog proplanka za koji su Zindovići tvrdili da pripada njima i samo Cmiljanićima branili da prolaze tim parčetom puta, iza jednog čečara je iskočio Stevan Zindović sa pištoljem u ruci da sa Miljanom poravna račune, to što je, kako su oni tvrdili, Miljanov brat Slavko pre toga, navodno, pretukao njegovog oca Draga u šumi nedaleko od tog proplanka.
Nije, po prilici, bilo velike rasprave, a sud koji će se potom baviti ovim obračunom, uglavnom se oslonio na kazivanje Miljana Cmiljanića i ono što su utvrdili veštaci, Stevan je sasuo dva metka u Miljanova leđa. On je pao, ali, iako teško ranjen, uspeo je da i on potegne pištolj iza pasa i sa dva metka smrtno rani Stevana.
U tom se iza druge omorike pojavio Stevanov otac Drago i sa kocem u rukama se zaleteo ka Miljanu da ga dotuče. On je, međutim, pucao i prema njemu i lakše ga ranio, a kad je, ne odustajući od napada, Drago prišao još nekoliko koraka bliže, Miljan je pucao i četvrti put. Taj metak je bio smrtonosan i za Draga.
Privučena pucnjavom, dotrčale su porodica i rodbina Zindovića i Stevana i Draga povezla u bolnicu u Pljevlja, ali im nije bilo spasa. Miljana Cmiljanića nisu zatekli na krvavom razbojištu – on je uspeo, iako teško ranjen, da se odvuče i skloni u jednu obližnju rupu pored puta odakle je nekad vađen šljunak. Kad je nedugo potom na razbojište kukajući stigla i Miljanova majka Dosta, on joj se javio. U tome su dospeli i neke komšije i sa traktorom povezli i Miljana u pljevaljsku bolnicu, odakle je ubrzo hitno prevezen na Vojnomedicinsku akademiju u Beograd, gde su mu lekari uspeli spasti život, ali je ostao teški, doživotni invalid, da živi sa jednim zrnom pored kičme i strašnom traumom koju je, ni kriv ni dužan, doživeo te kobne noći.
Ipak, prvostepeni Okružni sud u Bijelom Polju, iako je načelno prihvatio sva mišljenja sudsko-medicinskih veštaka i balističara, koja su u potpunosti potvrđivala iskaz jedinog neposrednog svedoka ove krvave drame, Miljana Cmiljanića, osudio ga je na pet godina zatvora zbog “prekoračenja nužne odbrane”. Sud je, u dilemi da li teško ranjeni čovek ima pravo da oduzme dva života da bi odbranio sopstveni u najvećoj mogućoj meri ugrožen, našao da Cmiljanić nije morao da ispali i onaj četvrti metak koji je usmrtio Draga Zindovića, odnosno da je pucao prekoračivši prag nužne odbrane.
Oslobođen optužbe
Iako je veštak balističar jasno i nedvosmisleno naglasio da je taj kobni četvrti metak ispaljen sa daljine od 1,80 metara, odnosno da se Drago Zindović posle onog prvog metka i lakšeg ranjavanja sa udaljenosti od 6,20 metara za više od četiri metra približio ranjenom Cmiljaniću, što znači da nije odustao od napada i namere da ga dotuče kocem, ali bjelopoljski sud to nije uvažio.
Godinu dana kasnije, Vrhovni sud je, međutim, bez otvaranja novog suđenja preinačio prvostepenu presudu i Cmiljanića oslobodio odgovornosti jer je, po mišljenju suda, i u prvom i u drugom slučaju delovao u skladu sa zakonom predviđenim pravilima klasične nužne odbrane.
Koren mržnje
Mozaik priče o neslozi i mržnji Zindovića i Cmiljanića veoma je zamršen i koreni njihovih sukoba sežu u vreme pre Drugog svetskog rata. O tome se opširno govorilo i tokom suđenja Miljanu Cmiljaniću, a sve to detaljno znaju svi stariji seljani, komšije i prijatelji jedne i druge porodice. Osim tih predratnih svađa i sukoba, koji su prolazili bez težih posledica, odnosi su pogoršani i tokom Drugog svetskog rata jer su dva brata Draga Zindovića nestali kao pripadnici četničkog pokreta a njihov otac Stevan čak likvidiran u kući kao navodni narodni neprijatelj.
Na Drugoj strani Cmiljanići su bili na partizanskoj strani – brat Radoja Cmiljanića, Miljanovog oca, je nosilac Partizanske spomenice. Te okolnosti su posebno isplivale na površinu kad je Drago Zindović posle rata na mesnom groblju podigao spomenik ocu Stevanu, a potom po nalogu vlasti morao da prefarba njegovo ime. Drago Zindović je izgleda sumnjao da je tome kumovao Radoje Cmiljanić.
A dokle je mržnja dosegla možda najbolje govori podatak da je Cmiljanić napravio grobnicu na svom imanju, nedaleko od kuće, jer nije želeo čak ni da se sahrani u istom groblju sa Zindovićima.
