U selu Brusnica kod Gornjeg Milanovca, odakle potiče dinastija Obrenovića, ali i još starije porodice Ponjavići, Ralovići, Neškovići i Antonići, još uvek živi priča po kojoj je osioni knjaz Miloš davao kese dukata onome ko iskoreni Raloviće sa kojima je bio u zavadi. Ostalo se zna – loza Obrenovića je odavno ugašena a porodica Ralović se održala i umnožila i čuva sećanje na Stanimira Ralovića, jednog od najčuvenijih i najhrabrijih solunaca iz Takovskog kraja koji je znao da odbrusi i lično kralju Aleksandru Karađorđeviću.
Odbrusio kralju
– Posle rukovanja kralj Aleksandar je pokazao na orden Legije časti na pradedinim grudima i pitao solunca "da li misli da je to zaslužio". Stanimir je odbrusio kralju da je svaku, pa i ovu medalju zaslužio hrabrošću – priča Branko.
Ponešto o hrabrosti Stanimira Ralevića ušlo je i u knjigu Gordane Komadinić "Junaci Velikog rata" koja je promovisana pre nekoliko večeri, ali najvažnija poglavlja o ratovanju Stanimira Ralovića, ali i brata mu Milosava i Tihomira koji počiva na Zejtinliku čuva porodica kao veliko nasleđe o čemu govori njegov praunuk Branko Ralović (56).
– Stanimir je bio prek čovek i na svoju ruku. Može mu se pripisati i još mnogo toga, ali niko ne može reći da nije bio vrlo inteligentan i iznad svega hrabar ratnik koji je hrabrost i snalažljivost dokazao u oba Balkanska rata, a naročito u Velikom ratu. Uvek je predvodio napade srpske vojske što su mu vojnici zamerali rečima da će izginuti, na šta im je Stanimir odgovarao: "Jašta ćemo nego da izginemo, pa i došli smo da izginemo", uzvraćao je Stanimir koji se iz rata vratio okićen Karađorđevom zvezdom, medaljama za hrabrost, a među njima i francuskom Legijom časti.
Legija časti koju je Stanimir u godinama posle Velikog rata sa ponosom nosio bila je samo još jedan razlog netrpeljivosti između ratnika Stanimira i kralja Aleksandra. Zapravo, kao neskriveni simpatizer Apisa, Stanimir je trebalo da doživi sudbinu brojnih "crnorukaca"- kaže Branko.
Ulici ratnikovo ime
Stanimir Ralović je doživeo duboku starost. U znak priznanja njegovog doprinosa pobedi u Velikom ratu jedna ulica u Gornjem Milanovcu, baš ona koja vodi ka zaseoku Ralovića, nosi njegovo ime – kaže njegov praunuk Branko.
– Poslali Stanimira na neki zadatak sa manevarskom municijom, a za njim je trebalo da pođu egzekutori kojima je zadatak bio da završe sa još jednim apisovcem. Međutim, promućurni Brusničanin je osetio šta mu se sprema te je na šinjelu stavio kapetanske epolete i prebegao Bugarima koji su mu nakon ispitivanja poklonili poverenje i dali mu da komaduje artiljerijskom četom. Neko vreme, dok nije zadobio poverenje Bugara, Stanimir je bio dobar artiljerac, ali je uvek ciljao tako da niko na srpskoj strani ne strada. Često su Bugari iz svojih rovova dovikivali Srbima: "ne tepamo vas mi, nego vaš kapetan Ralović". Posle nekoliko dana, kada je procenio da je vreme, Stanimir je dao voljno umornoj bugarskoj jedinici da pređe u srpski rov i zamoli da mu daju samo jednog vojnika i dovoljno konopaca. Nije prošlo mnogo vremena, a Stanimir je zarobio i doveo 100 bugarskih vojnika. Zbog ovog podviga, ali i zbog hvatanja živih vojnika koji su bili dragoceni srpskoj vojsci zbog informacija, Stanimir je dobio medalju Legije časti. Eto, samo zahvaljujući pameti i snalažljivosti Stanimir Ralović je izbegao sudbinu apisovaca i dobio jedno od najvećih francuskih ratnih priznanja – objašnjava Branko.
Legija časti, ili način na koji je Stanimir izbegao sudbinu mnogih "crnorukaca", prema pričanju savremenika tog događaja, bila je razlog prepucavanja između kralja Aleksandra Karađorđevića i Stanimira Ralovića prilikom kraljeve posete Gornjem Milanovcu 1933. godine kada je otvorena zgrada škole koja i danas nosi kraljevo ime. U ime solunaca, kralju je raport tom prilikom predao Stanimir Ralović.
