Kada su đaci beogradske Velike škole odlučili da bojkotuju profesora, kojeg je predsednik vlade Radivoje Milojković postavio na mesto svog ljutog protivnika Aćima Čumića, Milojković im je postavio ultimatum – zatvoriće pravno odeljenje i naterati ih da se ponovo upišu. Računao je da će svi koji to prihvate, zapravo pokazati lojalnost odlukama Vlade. Ali, nijedan đak nije hteo da bude saboter.
Onda se Milojković setio dvojice učenika Laze Lazarevića i Svetozara Anastasijevića. Oni su osvojili državne stipendije za nastavak studija u inostranstvu u koje je trebalo da putuju za nekoliko meseci, čim završe Veliku školu. Odmah ih je pozvao k sebi. Kada su se đaci pojavili u kabinetu, premijer se strogo obratio Lazareviću: "Zar i ti, Lazo? Zato vam dadosmo stipendije, bunu da dižete! E pa onda slušajte: ako se do isteka novog roka ne upištete u školu, od para i studiranja nema ništa, toliko da znate. A sad hajd’, neću da vas čujem…"
Laza Lazarević je kasnije postao lekar, a još je poznatiji kao jedan od najboljih pripovedača realista. On je tada pokušao da objasni predsedniku kako on ne može i neće da se odvaja od svojih drugova, ali mu to nije mnogo pomoglo. Milojković je ostao neumoljiv. Uporan je bio i Laza, i, razume se, izgubio je stipendiju. Na navaljivanje drugova upisao se samo Svetozar Atanasijević, jer je bio puki siromah. Isticao je i drugi rok. Đaci nisu popuštali. U poslednjem trenutku vlada se dosetila da buntovnike pozove na regrutaciju. Učenici su tvrdili pred vojnom komisijom da su po zakonu oslobođeni služenja vojske, ali ih je neki major Ilić slavodobitno dočekao rečima: "Ako je tako, onda mi donesite uverenje Rektorata da ste đaci!" Pobunjenici su konačno doterani do zida: da bi dobili to uverenje, morali su da se upišu u školu. Birajući između kasarne i učionice, odabrali su ovo drugo. To je bio kraj velike đačke pobune u Beogradu.
|
Igra sudbine |
