Dosad najmasovnija Evropska smotra Srba u dijaspori i regionu okupila je oko 3.000 učesnika koji su se dva puna dana borili za trofeje “Vesti”, ali su se i družili i zabavljali u srpskoj prestonici.
Takmičenje nije moglo da prođe bez rodbine koja živi u Srbiji i koja je svaki nastup proživljavala emotivno kao i sami takmičari. U Beogradu se okupilo “šareno” društvo sa svih meridijana, a neumorni reporteri našeg lista tokom vikenda popričali su sa mnogima od njih.
Ko je sve došao na Smotru, kakvi su im utisci, ko ih je bodrio, da li su zadovoljni svojim rezultatom i gostoprimstvom domaćina i organizatora, čitajte samo u “Vestima”.
Danijel Petrović (26) je član Kulturno-umetničkog društva Opanak iz Salcburga i tek kao punoletan mladić odlučio da zakorači u svet folklora. Tada je želeo samo da nauči nekoliko koraka kako bi mogao zaigra kolo na svadbama svojih rođaka i prijatelja. Nije ni slutio da će mu osim naučenih koreografija i nošnje u život ušetati i ljubav njegovog života.
– Kad sam bio klinac stalno sam išao po svadbama, a nigde nisam znao da igram. Gledao sam iskusne igrače i zavideo im kako umeju da razvezu kolo. To me je nateralo da dođem u folklorni ansambl. I onda sam konačno naučio, pa sam i ja na svadbama bio glavni – priča Danijel za “Vesti”.
Naučio je da igra, stekao neka nova prijateljstva, što mu je i bio cilj. Ali nije ni sanjao da će u folkloru upoznati svoju suprugu.
– Igrali smo rame uz rame, rodila se ljubav i eto. Danas smo u braku, imamo dve predivne ćerkice. Ima li nešto lepše na svetu, a sve to zahvaljujući KUD-u Opanak. Žao mi je što supruga i ćerke nisu ovde – kaže Danijel.
On se nada da će i njegove devojčice jednog dana obuti opanke, obući nošnju i popeti se na binu na nekoj od budućih Folklorijada.
– Moji roditelji su ponosni na mene i mnogo im je bilo drago kad sam im rekao da ću da se priključim KUD-u. Da mi je neko rekao da će mi se život tako lepo urediti zahvaljujući tome, ne bih mu verovao. Ovakvi skupovi su odlična stvar. Ovo je pravo mesto za okupljanje mladih Srba iz rasejanja. Uvek se dobro provedemo, a mnogo se ljubavi i dece izrodilo baš zahvaljujući Smotri. Nema zime za ansamble, već ima dovoljno mališana koji će da naslede nas kad prestanemo da igramo. Nekad smo možda i dosadni mi igrači sa pričom da identitet ne sme da se zaboravi, ali moramo na to stalno da podsećamo, posebno mlađe generacije, kao što su i nas podsećali naši roditelji – ističe Danijel.
Učimo istoriju i jezik
– Folklor vidim kao školu pripadnosti narodu. Učimo tu i običaje, vežbamo srpski razgovarajući jedni sa drugima, učimo istoriju, saznajemo kako se nekad živelo, šta se oblačilo, šta se jelo… Upoznajemo svoje pretke. Kod nas u ansambl su dolazili i ljudi koji nisu znali reč srpskog, pa su uz igru i progovorili. Mi svi dopunjujemo jedni druge i to je suština. Nije bitno ako promašite neki korak, sve dok ste tu punog srca i čiste duše – kaže Danijel.
Bosna u srcu
– Moji roditelji su iz BiH. Kada je počeo rat želeli su da se sklone iz tog ludila, pa su se sticajem raznih okolnosti našli u Austriji. Tu su stvorili lepši i mirniji život za porodicu. Ipak, svoje poreklo nisu zaboravili, pa se svaki slobodan trenutak koristio da se poseti rodni kraj. I meni je puno srce kad suprugu uhvatim za ruku i prošetam ulicama moje Bosne. To je naš drugi dom u koji ćemo se uvek rado vraćati i koji nećemo zaboraviti – ističe Danijel.
