Dosad najmasovnija Evropska smotra Srba u dijaspori i regionu okupila je oko 3.000 učesnika koji su se dva puna dana borili za trofeje “Vesti”, ali su se i družili i zabavljali u srpskoj prestonici.
Takmičenje nije moglo da prođe bez rodbine koja živi u Srbiji i koja je svaki nastup proživljavala emotivno kao i sami takmičari. U Beogradu se okupilo “šareno” društvo sa svih meridijana, a neumorni reporteri našeg lista tokom vikenda popričali su sa mnogima od njih.
Ko je sve došao na smotru, kakvi su im utisci, ko ih je bodrio, da li su zadovoljni svojim rezultatom i gostoprimstvom domaćina i organizatora, čitajte samo u “Vestima”.
Kada je ansambl “Semberija i Majevica” iz Presbauma stigao u u Beč u goste kod SKC “Stevan Mokranjac”, rodilo se više od lepe saradnje. Lepa osamnaestogodišnjakinja Nedeljka Bajić iz Presbauma posle samo nekoliko pogleda ukrala je srce Milana Pejića iz Beča. Nisu ni sanjali da će se zaljubiti.
– Nedeljkin ansambl je bio gost kod nas u “Mokranjcu”. Čim su nam se pogledi sreli, osetio sam one čuvene leptiriće. Tako sam znao da sam se momentalno zaljubio. Srećom po mene, i kod nje je bilo isto tako. Sada smo par. Ljubav je još sveža i stvarno mi je mnogo lepo – počinje priču simpatični mladić.
Kako kaže, udaljenost između dva grada nije velika, pa im ne pada teško da putuju kako bi se videle kad god se užele jedno drugog.
Dok Milan priča o njihovoj ljubavi, Nedeljka se stidljivo smeška. Iako su na smotru došli kao rivali ne osećaju se tako.
– Bilo da pobedi njegov ili moj tim, ja bih bila srećna. On je došao na moj nastup da podrži mene i prijatelje, a tako i ja njega. Mi širimo ljubav prema folkloru i jedno prema drugom. Nema tu mesta za rivaliltet – kaže Nedeljka.
Rođena je u Bosni i Hercegovini, ali se kao tromesečna beba sa roditeljima otisnula u Austriju.
– Nakon rata u Bosni, zemlja je ostala opustošena, a narod siromašan. Posla nije bilo. Moji roditelji su odlučili da odu. Tamo smo stvorili lep život, ali ipak, volim i svoje korene i zemlju iz koje sam potekla. Ona me vuče k sebi. Zbog toga sam sa svega pet godina pošla na folklor. Imala sam veliku želju da igram, da očuvam tradiciju. A onda sam tu pronašla više od toga, prijatelje, radost, sreću, pa i ljubav – kaže Nedeljka.
Dolazak na folklorijadu ne vidi kao takmičenje, već kao mesto gde će pokazati svoju ljubav prema domovini.
– Naravno da bih se radovala pobedi, ali to nije mnogo važno. Pitaju me često ljudi kako izdržim naporan put i odmah se popnem na scenu i igram. Kada pogledam nasmejana lica svojih prijatelja, umor i ne osećam. Samo jedva čekamo da izađemo na scenu i osetimo energiju, adrenalin… Folklor je život – uverena je Nedeljka.
Za nju, kao i za njenog momka, dolazak u Srbiju predstavlja dolazak kući.
– Uvek se osećam dobrodošla. Ljudi ovde imaju energiju koju prepoznajem i kod sebe. Što bi se reklo, svoja među svojima, verujem da je to velika istina – zaključuje devojka iz Austrije.
Srce je u Boru
Milan Pejić folklor igra već četiri godine. Dolazak na smotru, za njega je radost, zabava i druženje. Nagrade ga ne opterećuju. U Beču živi od svoje četvrte godine.
– Rodio sam se u Boru, ali sam kao mali otišao u Austriju. Volim svoj život tamo. Ali, volim i ovaj koji imam kad dođem ovde. Cela moja familija je u Boru, tako da rado dolazim i trudim se da to bude što češće – kaže Pejić.
Nije se nadao da će toliko zavoleti folklor.
– Drugarica me nagovorila da dođem na probu da vidim i odlučim da li ću igrati. Toliko mi se dopalo da sam ostao nekoliko godina. A onda mi je to donelo i ljubav – ističe ovaj mladić.
