Gordana Ilić, rođena Pantić, književnica i učiteljica iz Beograda koja je nedavno objavila svoj treći roman “Zapis”, za “Vesti” kaže da joj je prva asocijacija na pisanje – olovka.
– Ona ostavlja trag. Ako pogrešimo prilikom pisanja možemo brisanjem da ispravimo grešku. Važne stvari nisu spolja već unutra, olovka piše srcem. Kako olovku oštrimo da bi pisala i ostavila trag, tako i mi prolazimo kroz razna oštrenja koja nas čine boljim osobama – nastavlja naša sagovornica:
Da bismo to najbolje izvukli iz sebe, treba da dopustimo da nas vodi, kao olovku, ruka koja nas drži. Sigurna ruka, podrška u životu, oslonac u teškim časovima, nežna da pomiluje, kad padnemo da nas podigne ili pridrži da ne pokleknemo, podari ljubav. To mi je bio motiv za treći roman – ljubav.
“Zapis je kod Srba sveto drvo. Prema verovanju, onog ko ga poseče ili ošteti zadesiće zlo. Na njega se ne penje, pod njim se ne spava, njegovi plodovi se ne beru, grane ne lome. Drvo raste, razvija se. S vremenom, grane od starosti padaju, ali se ne diraju. Ostaju tu, pod ostacima svoje krošnje, da bude sećanja i žive u novim lastarima. Zapis se čuva, jer se tako čuvaju uspomene. Svaka kuća ima svoj zapis uzidan u temelje i zidove, čuvan u ognjištu, prenošen pokolenjima”, piše Gordana u “Zapisu”, koji je deo trilogije koju još čine “Pomoćna kuća” i Korov”.
“Zapis” je, naglašava, knjiga ljubav.
– Pamtim reči supruga Vlade, davno izrečene, kome je njegova pokojna tetka rekla da se može voleti uvek drugačije, nijedna ljubav, iako se isto piše i čita, čak i ima isto značenje, nije ista. U “Zapisu” se to i vidi. Ljubav prema deci, roditeljima, voljenoj osobi, svaka ima svoju jačinu i posebnu nežnost.
Promocija romana održana je na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, a u publici je bilo čitalaca svih godina.
– Ponos obuzme kada pomisliš da je tvoj rad, trud, na takvom velelepnom mestu predstavljen čitaocima. Prošle godine dobila sam fotografiju dragog čika Voje koji pomoću lupe čita “Korov”. Komentari koji stižu posle pročitane knjige su podstrek da pišem i dalje. Volim da pišem. To je moj lek za dušu. Iz duše se nižu rečenice. Sve su to životne priče običnih ljudi, sa svim manama i vrlinama, greškama koje prave ili su pravili, šanse koja im je pružena da neke i isprave – kaže Gordana Ilić.
Epilog
Umetnica ističe da je mislila da je priča “Pomoćne kuće” završena odlaskom drage Olge na mesto susreta sa najmilijima.
– Neočekivano, upućeno mi je pitanje da li ću nastaviti priču o Miri, Nedi, njihovim daljim sudbinama? Kategorično sam, bez razmišljanja, rekla da neće, priča se sa Olgom završava. Međutim, tokom pisanja “Korova”, počele su da se pletu niti koje bi povezale prve dve knjige sa trećom koja je tada bila samo ideja. Nastavila sam tamo gde se “Korov” završava. Likovi prve dve knjige zaslužili su da dobiju svoj epilog.
