Obožavanje i poštovanje drveta u celini, maltene kao diva ispod svoda nebeskog, od davnina je cenio naš narod, i gotovo da je nemoguće pobrojati sve vrste drveća i bilja koje je imalo svoju simboliku, značaj i u predanjima kotirano, što bi se reklo – do neba. Taj kult je, slažu se, etnolozi, neobično svež i jak. U novije vreme mnogi svetski lekari, među kojima prednjači Rus Mihail Semjonovič Vinogradov, posle brojnih istraživanja, ustanovio je dendroterapiju, lečenje drvećem ili uz pomoć drveća (moj omiljeni i dvosmisleni izraz “terapija drvetom” prim. N. J.).
O bilju ćemo pisati u narednim brojevima, a početak ovih priča rezervišemo za kultna drveća, među kojima su hrast, lipa, breza, tisa (tisovina), leska, bor, jela, orah i drugi.
Njegovo veličanstvo hrast je, tvrde etnolozi i biolozi, sveto drvo. Viševekovnih zapisa tog čuvenog drveta puna je Srbija, da ne pominjemo sad čuveni Takovski grm, pod čijom ladovinom je Karađorđe Petrović sa svojim ustanicima doneo odluku u početku Prvog srpskog ustanka.
Hrastovima, viševekovnim zapisima svi se dive, u pokušaju da u lančanoj reakciji više ljudi obuhvate njegovu širinu, tj. debljinu. Niko ne sme da ga poseče jer se plaši “odmazde” prirode, a grane koje sa tog stabla otkine zub vremena i padnu na tlo, niko ne uklanja, već bezbedno leže ispod njegove krošnje. Jedno od takvih viševekovnih stabala hrasta, imala sam prilike da vidim u selu Lipovac kod Topole, odakle potiče naš čuveni Jovan Skerlić, a zanimljivost ovog stabla jeste što je u dvorištu osnovne škole, i što je odmah blizu njega lipa. Meštani su s ponosom govorili da hrast čuva školu, a škola hrast. A svi zajedno čuvaju jedni druge. I dalje je tako. Pa može li se, uopšte, bez straha od posledica poseći ovakvo drvo?
Teško. Među brojnim predanjima i legendama, jedna od zabeleženih jeste i da kad neko poseče drvo za koje se boji da je možda senovito, treba da na preostalom panju odseče živoj kokoši glavu, pa mu se neće ništa desiti. Ovde, očevidno, pisao je Veselin Čajkanović, ima žrtve zamene, isto onako kao što se, kada u jednoj kući ubrzo dvoje jedno za drugim umru, sa onim drugim sahranjuje petao ili kokoš, kao zamena za trećeg ljudskog mrtvaca.
– Ali ima i druga mogućnost da čovek poseče drvo pa da mu se ipak ne desi ništa. Moj uvaženi prijatelj prota Steva Dimitrijević pričao mi je da na Kosovu Arnauti ovako rade kada seku drvo za koje se boje da nije senovito: jedan seče, a drugi čeka sa kamenom u ruci, pa čim onaj poseče drvo, ovaj drugi brže-bolje postavi kamen na panj. Zašto? Kamen ima moć da privuče, veže za sebe svaku dušu: setimo se samo grobnog spomenika, kome je bio prvobitan cilj da pokojnikovu dušu za sebe veže; ili belutaka kojima se oivičuje grob i koji imaju isti cilj; pa onda belutaka koji se bacaju u grob pokojnika za koga postoji bojazan da će se povampiriti. Kamen koji Arnauti meću na panj posečenog drveta ima, očevidno, zadatak da dušu koja se u tom drvetu možda nalazi – veže za sebe, tako da ova ne bude u mogućnosti da ode slobodna i izvrši osvetu.
Božanska snaga
Drveća sa božanskom, a u nekim sučajevima i demonskom snagom ima mnogo. Obično se obožava ili cela vrsta na primer: lipa, hrast, leska, ili pojedini istaknuti primerci: bor kralja Milutina u Nerodimlju, kruška kod Đevđelije, brest u Petrogradu, orah kod Molovina u Sremu, lipa kod izvora Cornika u Slavoniji. (“Najstarija jugoslavenska lipa” – Šulek) i toliki drugi.
Sveti gaj
Svetih šuma i gajeva, kojih je u doba cvatnje paganizma bilo vrlo mnogo, danas ima samo po retkom izuzetku; ali da su ranije postojali u većem broju može se zaključiti iz imena manastira kao što su Grabovac, Krušedol, Orahovica: manastiri su po svoj prilici zamenili starinska prethrišćanska svetilišta, čiji su centri bili u odgovarajućim svetim gajevima.
