Zapad ne razume balkanski mentalitet

Dobitnik prestižne nagrade:Dr. Pavle Radovanović u laboratoriji

 

”Put kojim idemo do cilja koji smo sebi postavili nekada je važniji i od samog tog cilja. Na tom putu mi sebe dobro upoznamo, shvatimo ko smo, kuda idemo i šta želimo. Naravno da na tom putu ima razočaranja i poraza, mi padamo i ustajemo, ali je važno da nikada ne odustanemo. Vera u sebe je izuzetno važna, to je ono što nas drži, sve ostalo se menja”. 

Njegov impresivni akademski put od studija hemije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, preko magistarskih studija na Džordžtaun univerzitetu u Vašingtonu, pa dalje do Vašington univerziteta u Sijetlu, gde je doktorirao, zatim Harvarda, na kome je završio postdoktorske studije, pa sve do Univerziteta u Vaterlou, gde je počeo da radi u septembru 2006, može se sažeti u dve reči: kvalitet i stručnost.

– Jedina moja "veza" je moj CV – ističe naš sagovornik i, smejući se, kaže da je bilo naših ljudi koji su ga pitali da li mu je bila potrebna veza da se zaposli.

– Borba je reč kojom bih opisao život u Americi i za položaj u konkurenciji koja postoji i sa samim sobom. Bilo je mnogo lepih trenutaka, ali i teških situacija, problema, ličnih tragedija, a to se sve teže podnosi kad si sam u inostranstvu, odvojen od porodice.

Meni je mnogo pomoglo to što sam znao da moja porodica stoji uz mene, da me podržava. Moj pokojni otac mi je rekao, kad sam odlazio u Vašington, da što god da mi se desi nisam sam i da uvek imam gde da se vratim. I naravno da mi je to mnogo značilo.

Ipak, ističe Radovanović, vera u sebe je najvažnija.

– Problem u našem balkanskom mentalitetu je, kako ja to vidim, što kad nam dobro ide – mi letimo visoko, a kad nam krene po zlu – padamo u očaj. To su krajnosti i umeju da budu pogubne.

Zapad to ne razume i ne toleriše. Izdrže oni koji čvrsto stoje na zemlji i zadrže prisebnost i veru u sebe. Čovek se uči dok je živ, a ja nastojim da zadržim pozitivan odnos prema svemu što se dešava.

U svet je dr Radovanović krenuo, kako sam kaže, isključivo vođen željom za akademskim napredovanjem i usavršavanjem znanja, a to u Srbiji, te 1996. godine, kada je otišao na magistarske studije, nije mogao da dobije na nivou na kome je želeo.

Kvalitet znanja u baznoj nauci, koji je poneo iz Novog Sada, omogućio mu je da ravnopravno studira sa Amerikancima i ostalim studentima, ne osećajući se nimalo inferiornim. Jedina razlika, i to velika, bila je na praktičnom, tehničkom nivou, što i nije neka novost jer Srbija ne može sa Amerikom da se takmiči u opremljenosti laboratorija, opremi, novcu koji se izdvaja za istraživanje. 

Na svom prvom radnom mestu, na Univerzitetu Vaterlo, profesor Radovanović je zaposlen od 2006. godine. Predaje studentima osnovnih studija i postdiplomcima. Najviše voli da radi na projektima sa svojim studentima, a najteže mu pada njihovo ocenjivanje. Autor je 10 naučnih radova i dobitnik prestižne nagrade "Canada Researć Ćair" (CRC), koju je dobio 2008. godine.

Ta nagrada se, zapravo, ogleda u tome da kanadska vlada obezbeđuje veliki deo njegovih primanja (plate) univerzitetskog profesora i jedan deo sredstava za njegova istraživanja. Na svakom fakultetu samo po nekoliko profesora dobije ovu nagradu na petogodišnji period, a u akademskom svetu ona je pitanje prestiža i izuzetno je cenjena.

Pitamo ga koliko je rad profesora univerziteta i naučnog radnika uvažen u ovdašnjem društvu, koliko materijalno vrednovan i kakve su mogućnosti za napredak.

– Status profesora ovde je, naravno, na drugačijem nivou nego u Srbiji, na primer, i varira u zavisnosti od univerziteta, godina staža i naučnog iskustva i pozicije. Ocenjuju nas svake godine i po kvalitetu naučnih radova i po nastavi koju izvodimo, i naravno da je to veliki pritisak. Istovremeno, to vas gura dalje, usavršavate se, napredujete.

Jednostavno, ovde vlada oštar selektivni sistem. Ipak, nikada nisam primetio nešto maliciozno prema meni zato što potičem iz Srbije, ili što nisam Kanađanin ili Amerikanac. Nikakav negativan stav zbog toga nisam iskusio, jedino merilo je rad i vrednost koju moj rad i znanje imaju.

Pa Kanada je emigrantska zemlja. Svi su, osim takozvanih Indijanaca, ili first nation, kako ih ovde zovu, došli odnekuda. Jedina razlika je u tome kad je to bilo.

Dr Radovanović se u raznim prilikama susretao i sa našim mladim naučnicima na doktorskim i postdoktorskim studijama na Harvardu, ali i na drugim univerzitetima.
– Srbija je uvek imala puno talentovanih ljudi u nauci, ali koliko je dobro da nas ima u svetu, toliko je to loše za Srbiju, jer je te mlade, sposobne stručnjake i naučne radnike, najverovatnije zauvek izgubila.