Upis u srednje škole sve je bliži i već sad se sa sigurnošću može reći da će se prvo napuniti gimnazije, dok će srednje stručne škole imati problema s popunom.
To je situacija koja se ponavlja već nekoliko godina – u razredima u gimnazijama uvek se traži mesto više, dok je u srednjim stručnim školama slika potpuno drugačija.
Naime, mnogi smerovi nisu dovoljno intresantni svršenim osnovcima da bi doneli odluku da ih pohađaju – pa se ti smerovi ili ugase, ili se razredi (različitih struka) spajaju, piše Dnevnik.
Na taj način se, takođe, godinama održava, ali i produbljuje, nesklad između obrazovnih profila koji se školuju i potreba tržišta rada, odnosno poslodavaca. Tako već godinama na tržištu rada pojedini kadrovi nedostaju, dok za mnoge struke nema posla, pa su svršeni srednjoškolci za čije zanimanje poslodavci ne nude radna mesta primorani na to da se prekvalifikuju i obuče za neki drugi posao. Naravno, mnogo je i zanimanja koja su veoma tražena na tržištu rada i u zemlji i u inostranstvu, i to već dugo, i to se dobro zna, ali i pored toga, razredi, poput onih u građevinskim, mašinskim i elektrotehničkim školama – zapravo školama u kojima se izučavaju zanatska zanimanja – ostaju prazni.
S druge strane, u srednjim školama u kojima se obrazuje ugostiteljstvski kadar, a pre svega kuvari – razredi se vrlo brzo popune. U njima se, poput gimnazija, gotovo uvek traži mesto više, konkurencija je velika, a mladi ljudi koji izađu iz tih klupa praktično odmah po završetku škole mogu da se zaposle. I pored toga što je interesovanje za upis i školovanje tog kadra veliko i što se razredi brzo napune – na tržištu rada kuvari nedostaju, a kadrovi kojima je ta struka zanimanje su među najtraženijima, što im omogućava da relativno lako dođu do radnog mesta.
Nedostatak kuvara i sve veća potražnja za tim kadrom u Srbiji pojačani su i time što su kuvari deficitarno zanimanje i u mnogim drugim zemljama, posebno onima u kojima je turizam razvijena privredna grana. Već godinama mnogi srpski majstori kuhinje odlučuju se da odu da rade u Hrvatskoj, Grčkoj, Italiji, Crnoj Gori, Sloveniji, ali i drugim evropskim zemljama, pa čak i na drugim kontinentima, a iako se većina vrati, mnogo ih i ostane. Osim kuvara i pomoćnih radnika u kuhinji, traženi su i konobari, šankeri, baristi, a to je posebno izraženo tokom letnjih meseci.
Nedostatak pojedinih struka i nedovoljno stručan kadar za obavaljanje određenih poslova problem je s kojim se, osim Srbije, suočavaju i mnoge zemlje Evrope. Osim radnika u ugostiteljstvu, nedostaju i građevinski radnici, vozači, baš kao i oni u oblasti zdravstva, pre svega medicinske sestre, te frizeri i kozmetičari.
Odlazak građana Srbije u evropske zemlje za one koji te poslove znaju da rade lakši je nego za kadar neke manje atraktivne struke. Odluka da se ode na rad u inostranstvo često se donosi iz egzistencijalnih razloga, ali oni nisu jedini. Naime, zarade su i nekoliko puta više nego u Srbiji, uslovi rada bolji, radnici zaštićeniji, a troškovi života mogu se lakše zatvoriti s mesečnim primanjima.
Tako je i sada jer se u ugostiteljskim objektima u ovo doba, a zbog letnje sezone i povećanog obima posla, angažuje više radnika, pa se, na osnovu oglasa, može reći da je potreba za radnicima u ugostiteljstvu veoma izražena.
A da je ponuda/potreba za radno mesto kuvara i te kako izražena, može se videti i kad se samo ovlaš pogledaju sajtovi na kojima se oglašavaju slobodna radna mesta, odnosno poslodavci iskazuju potrebu za radnicima. Jasno je vidljivo da prednjače oglasi namenjeni radu u ugostiteljstvu, a za mesto kuvara najviše je raspisanih radnih mesta. U svima se, na prvom mestu i gotovo bez razlike, traže kuvari, pica-majstori, roštilj-majstori, a sledi pomoćno osoblje u kuhinji, pa konobari.
Zarade se kreću od oko 45.000 dinara pa naviše – i iznad 80.000, što zavisi od ugostiteljskog objekta u kojem se radi, radne pozicije, iskustva… a mnogi poslodavci koji za kuvare nude početnu platu od oko 40.000 dinara mesecima ne mogu da popune radno mesto.
