Tako je postao jedan od 1.058 ljudi koji su s nestrpljenjem iščekivali naredno testiranje i kartu za Mars u jednom pravcu. Vreme je prolazilo, ali ovaj doskorašnji polaznik Petnice, nije gubio nadu. I nekoliko dana po Vaskrsu stiglo mu je obaveštenje da je odbijen zbog alergijske astme.
Tako je projekat holandske neprofitne organizacije da 2023. godine bespovratno pošalje prvu ljudsku ekspediciju na Crvenu planetu izmakao Srđanu za dlaku jer se 2015. godine neće naći među 40 fizički i psihički najspremnijih ljudi za ovaj poduhvat. Sve to ga nije demoralisalo jer smatra da je život pun neočekivanih izazova za koje se sprema.
Hteli ste da postanete stanovnik Marsa, ali od toga za sada nema ništa, da li ste razočarani?
– Nisam. Odmalena me je impresionirala ta čudna planeta Mars. Kao klinac sam obožavao priče o Rimljanima, pa je moja opsednutost Marsom verovatno povezana i sa rimskom mitologijom, odnosno, njihovim bogom rata Marsom. U svakom slučaju, Mars je i najbliža planeta Zemlji, u periodu dok sam odrastao često se pričalo o Marsovcima i valjda je sve to pomalo uticalo na moju opsednutost. S druge strane, činjenica je da sam avanturista i kao dete sam planirao da kad jednog dana odrastem postanem svemirski arheolog. Eto, danas sam odrastao i uskoro ću biti diplomirani arheolog, ali svemir je ipak još daleko. Mada ću jednog dana moći svojim unucima da pričam kako mi je jednog trenutka Mars bio nadohvat ruke.
Šta je za vas značilo da odete na Mars?
– Ostvarivanje snova i istraživanje neispitanog. Velika je stvar kročiti na neispitanu planetu. Sve sam podredio tome, mada sam se trudio da ne opterećujem okolinu svojim snovima. U svakom slučaju mnogo mi je značilo i to što sam od 200.000 prijavljenih ljudi ušao među 1.000 najspremnijih i odabranih. Suština je da sam oduvek sebe zamišljao kao nekog istraživača u kosmosu, koji ispituje i istražuje neke nove planete i od tog sna ne odustajem!
Kako je zamišljen život na Marsu?
– Kandidati koji odu na Mars živeće sami u kućicama od 50 kvadrata. One bi, između ostalog, imale sobu za istraživanja, kuhinju i kupatilo. Svaki od kandidata mora da poseduje elementarno poznavanje prve pomoći, kućnih poslova, popravke uređaja, elektronike. Iz kućica će izlaziti isključivo u zaštitnom odelu i sa maskom.
Mislite li da vanzemaljci postoje?
– Život van zemlje postoji svakako, želeo sam da to istražim, ali eto nije mi se dalo. Što se tiče vanzemaljaca, ni kao dete se nisam plašio eventualnih susreta sa njima. Nikada nisam pomislio da bi mogli da naude ljudima. Siguran sam da život van Zemlje postoji, a šta bi se desilo da se sretnemo, ne znam. Možda ćemo to saznati u nekoj dalekoj budućnosti i to je ono što mi je žao, jer sam uskraćen za novo saznanje iz oblasti koja mi je i te kako usmerila život.
Kako su reagovali vaši roditelji i okolina kada ste ih obavestili da možda putujete na Mars?
– Iskreno govoreći, niko od mojih najbližih nije delio moje oduševljenje, ali nisu me ni sputavali. Znači, davali su mi podršku, ali uz pitanje – kako ćemo bez tebe? Najveći problem je bio jer je to put u jednom pravcu, jer ne postoji svemirski brod koji bi mogao da uzleti s Marsa, a i to bi i znatno povisilo cenu projekta za koji organizatori već sada procenjuju da će stajati šest milijardi dolara. Meni ta karta u jednom pravcu nije smetala i nije me plašila, ali ne znači da nisam razmišljao o tome kako ću bez svih onih koje volim.
Tamo ima života– Ne prođe ni jedan jedini dan, a da ne maštam o tome kako bi bilo da sam kročio na Mars. Bavim se speleologijom, ulazim u pećine koje još nisu otkrivene. Verujem da je na Marsu bilo života i da ga još ima, čim ima i leda. Ostatak života posvetio bih tom istraživanju, bez ikakve dileme – poručuje mladi arheolog.
|
Šta bi vam najviše nedostajalo?
– Sve ono što ima veze sa životom na Zemlji, a najviše bi mi nedostajala porodica, prijatelji, ceo život na Zemlji. Međutim, kad tako nešto odlučiš, onda nema povratka. Odlazak na Mars za mene bi značio i probijanje ličnih granica i istraživanje u svrhu čovečanstva. Sem toga, mnogi istraživači manje opasnih istraživanja na Zemlji, nikada se nisu vratili sa svojih misija, poput onih koji su otkrivali Severni pol ili Ameriku, ali njihova otkrića koristila su celom svetu!
Kako ste se pripremali psihički i fizički za put na život Mars?
– Nisam imao neke posebne pripreme, jer su oni već odabrali psihički i fizički stabilne osobe, pošto je čitav projekat zamišljen tako da ti ljudi moraju biti jake ličnosti. Ne sme da se dogodi da projekat bude otkazan zato što je neko od nas poludeo zbog neprilagođenosti novim uslovima! Dakle, nisam se pripremao jer sam već bio spreman. Predviđeno je da put na Mars traje šest meseci i tih prvih troje ljudi koji krenu na Mars moraju da budu apsolutno stabilni, u svakom smislu reči, jer su upućeni jedno na drugo. Dakle, unapred sam bio pripremljen na ono što me čeka, jer sam od malih nogu samo o tome razmišljao.
Planinar i speleolog* Srđan Marković je rođen u u Beogradu, 26. januara 1989. godine i sa roditeljima Sašom i Ljiljanom i sestrom Milom je iskusio seljakanja i život u iznajmljenim stanovima, dok se konačno nisu skrasili u Zemunu. Studira arheologiju u Beogradu.
|
Da li ste se plašili sopstvenih negativnih reakcija?
– Ne znam, moje granice trpeljivosti i tolerancije su krajnje pomerene i znam da se ne bih nikada posvađao sa drugim istraživačima Marsa. Jedini strah koji sam imao bio je strah od visine, koji sam prevazišao pre nekoliko godina. Drugi strah je od toga da ne ostanem sam na svetu, bez ljudi. Razmišljajući o životu na Marsu, shvatio sam da je moguće da mi se ostvari najveći strah – sam u kosmosu, bez ljudi! Ipak bih se snašao. Preživeo bih onoliko koliko bi mi uslovi to dozvolili, a vreme bih provodio i dalje u istraživanju te Crvene planete, jer sam zbog toga i došao. Tako sam prevazišao i svoj najveći strah. Eto makar neke koristi od Marsa, ali tek očekujem nove životne izazove i nova istraživanja. Budućnost je pred nama!
