Žal za brkatim svetom

Ana Radmilović

Kad je reč o romanima uz koje se istovremeno i smeje i plače, velika je zagonetka jesu li ispunjeni samo fikcijom ili su deo Aninog privatnog iskustva, žene kojoj događaji padaju u krilo. Šta sve Ani može da se desi, ilustruje i to da je nedavnu godišnjicu smrti svoga oca, obeleženu 21. jula, u vreme kad je izdala novu knjigu, dočekala sa gipsom na ruci i nozi. Iza saobraćajne nesreće usledila je greška ortopeda i tako redom.

Napisali ste roman "Kad je svet imao brkove". To je knjiga o vašem ocu, vašem odnosu, njegovom odlasku sa scene..

– Da, kad sam se vratila s Kosova, gde sam provela godinu i po dana u kontinuitetu, što nikome ne preporučujem, izveštavajući. Napisala sam je za dvadesetak dana, ali sam je zapravo pisala ceo život. Kosovski uslovi, sve što se tamo dešvalo u vreme kada je sever KiM još bio nemiran, a ljudi na jugu uplašeni i od Srbije i od vlasti u Prištini… Nisu plaćali struju, bila je zima, tukla ih je kosovska policija. To sve valjda je ubrzalo moju potrebu da se simbolički vratim kući. Da se setim sebe, ali one davne sebe, zaštićene ljubavlju svog brkatog tate i uopšte jednim brkatim svetom. Svet je odavno ćosav, lepo reče Vida Basara na jednoj promociji te knjige, ali se rado seća brkova. I "Živeo brkati svet!" – dobacila je Milica Kralj. Mi zaista živimo jedno "ćosavo" vreme. Ta brkatost zaista budi jednu zajedničku asocijaciju na hrabrost i odvažnost, poštenje. Zoran zaista jeste imao brkove u svakom, simboličkom i doslovnom smislu i te brkove će teško išta nadoknaditi.

Kako ljudi reaguju na promocijama? Knjiga je izašla pre tri godine, a i dalje putujete sa "Brkovima"? Imaš i knjigu o Kosovu. Šta publiku više zanima, Radmilović ili Kosovo?
– Začudila sam se – van uže Srbije veoma ih zanima Kosovo. Van granica posebno. Pitanja su kao unakrsno ispitivanje, ali ne zameram. Gledam ja njih, gledaju oni mene. U Budimpešti je recimo cela promocija bila napravljena kao predstava posvećena Zoranu. To je organizovalo srpsko pozorište u Mađarskoj. U Banjaluci su ljudi bili veoma zainteresovani za Kosovo. O Gračanici da ne pričam, to je verovatno najživlja i najaktivnija publika koju sam videla igde. U Vojvodini ljude zanima Kosovo, što me je – ne znam zašto – iznenadilo. Postavljaju pitanja, sve ih interesuje. Nisam brojala, a možda je trebalo, gde su i koliko pitali o Zoranu i o Kosovu. Kao kćeri mi je naravno beskrajno velika čast da zanimanje za mog oca stoji rame uz rame sa jednom takvom temom kakva je Kosovo. Mislim da se desilo da i on, na jedan drugi način, postane simbol jednog mišljenja, da ga ljudi doživljavaju kao svog. "Kad je svet imao brkove", inače, nije knjiga o njemu – glumcu, umetniku, mislećem čoveku… to je arhetip, priča o ocu, otac normalno ima brkove, i kćerci.

Knjiga je vrlo lična. Kako ljudi reaguju na nepoznatog Zorana Radmilovića koji želi mir, nije zabavljač nego samo tata?
– Pišu, imam dosta pisama u inboksu, na Fejsbuku. Nekoga podseti na oca, dedu, nekog na nešto što je izgubio. Mislim da je to uspeh, on prestaje da bude slavan i nedostupan, a priča odlazi u drugom smeru. U smeru arhetipa. Oduvek postoji, odnos otac-ćerka je verovatno najkompleksniji i spada u taj arhetip, još od Eshila – mada se u mojoj priči stvar ne odvija baš tako. Zajednički imenitelj je tragedija, to je smrt oca-kralja. Ostalo je arhetip. Zato dopire do ljudi, osećaju je kao zajedničku, opštu istinu. Iako je jedna lična priča.

O čemu se radi u novoj knjizi, u "Ženi bez horoskopa"?
– To je priča gde se radnja odvija tokom tri subote i završava se jednog tužnog utorka. Reč je o svetu koji možemo da smatramo polusvetom, ali to je svet koji živimo iako ga ne vidimo. Dve porodice, jedan beogradski mlađi par koji je sve shvatio olako, što je završilo tako što im je sin u zatvoru zbog ubistva i dva brata iz Like, pomalo biblijska, jedan pošten, bivši sportista i običan nastavnik u penziji, koji pokušava da ga spase i sam svestan da ga priča prevazilazi, a drugi "koji seje u crnom", korumpirani inspektor umešan u mutne poslove koji je pušten niz vodu. Od prve rečenice jasno je da stvar neće na dobro, da junaci ne utiču na događaje, već je to neko ko je uvek nedostupan. Olja Knežević je napisala da je glavno lice zapravo milje, atmosfera, a junaci samo protagonisti jednog mutnog nevremena. Tu knjigu posebno volim jer je za sad jedina koja nema nikakve veze ni sa čim doživljenim, bar ne direktno, sva lica su izmišljena, to je moj prvi "normalan" roman. Fikcija.

Zašto naslov "Žena bez horoskopa"?
– Ideja je došla kao šala, horoskop kao sinonim za sudbinu, karakter. Glavna junakinja ne zna svoj horoskop i ona traži znakove gde ih ima i gde ih nema, pasivna je i prepuštena sudbini, ima želje, ali ne i snagu da se bori. Ipak, ona sve druge povezuje, razume bolje od muškaraca u tom njenom problematičnom svetu i ima jednu blesavu osobinu – svima, onima koji su krivi kao crna zemlja – objašnjava da "nisu krivi". I možda je u pravu, možda i nisu ili bar više nisu krivi, a i pitanje je koliko su imali izbora. Recenzent, reditelj Milorad Milinković napisao je (posebno mi je drago što je to prvi put da je ovaj poznati reditelj pisao neku recenziju) da je i sam bio iznenađen što se, čitajući, vezao za junake kakvi ga u stvarnom životu nikad ne bi zanimali, kako je brinuo za njih, patio s njima i kako ga je knjiga uvukla na emotivnom planu, što je – kaže on – najteže. Novinarka i pisac Jelica Greganović prepoznala je slično, ljubav koja sve povezuje, iako je lica nisu ili su je premalo svesna. Videćemo kakvu će sudbinu imati ta moja žena, koja nema ni horoskop.
 

Moj otac je bio hrabar, ja nisam
– "Zalažem se za laž" je knjiga koju sam samo priredila, kao kompilaciju Zoranovih meni najdražih vinjeta, pesama, priča, dnevničkih odlomaka… Ima puno pričica iz raznih bolnica. Ne znam postoji li nešto što mom ocu nisu operisali. Umeo je da trpi bolničke uslove. O bolu ili strahu nije ni pisao i ne verujem da je tada kalkulisao kako će jednog dana imati kćerku koja će delove toga objaviti. Pisao je pre nego što sam se rodila, o ljudima, odnosima, karakterima, o najvećoj ljudskoj drami koja se zove – blizina smrti. Bio je hrabar. Ja nisam, ja ceo dan kukam i svega se bojim.