Danas je u Srbiji moguće da, uzmimo, profesor klavira, dobije mesto ministra industrije ili da magistar političkih nauka rukovodi državnim preduzećem za energetiku, samo na osnovu stranačke pripadnosti.
Najmanje pet nekada snažnih i velikih i uspešnih državnih preduzeća u Srbiji propalo je ili još uvek tavori sa minimalnim brojem zaposlenih i nikakvom perspektivom, samo zato što su na čelo tih preduzeća umesto stručnih postavljeni stranački ljudi.
Do koje mere u Srbiji ide strančarenje i filtriranje svega i svačega kroz partijsko sito, govori i slučaj "reforme" sudstva i svega što se u tom poslu događa. Nata Mesarović, predsednik Visokog saveta sudstva, izjavila je pre dva dana da su neke stranke u Srbiji tražile svoje kvote sudija.
Ta izjava ostala je da visi u vazduhu i niko još nije reagovao. Nikome ne pada na pamet, Borisu Tadiću, na primer, da pozove Natu Mesarović na javno iznošenje spomenutog slučaja, da imenuje koje su to stranke a potom da on, Boris Tadić, predsednik Srbije, u okvirima svojih ingerencija, a u cilju zaštite napadnutog pravnog sistema države, pokrene proces zabrane političkih partija koje su tražile da imenuju svoje sudije.
Svaki student prava, da ne spominjem vrsne stručnjake za ustavno-pravna pitanja, zna da na liniji razdvajanja haosa od uređene države stoje zakoni i sudovi. Nezavisni sudovi, institucije sačinjene od ljudi pred kojima su svi isti, bez obzira na poziciju, društveni status, stranačku pripadnost. To je civilizacijsko pitanje.
Jedan od danas najboljih beogradskih advokata, Slobodan Božić, svojevremeno je bio sudija Vrhovnog suda jedne od republika bivše Jugoslavije. Pre toga, naravno, prošao je celokupan put, počev od opštinskog sudije. Ne spominjem ga zbog reforme sudstva, on u tome ne učestvuje, već zbog činjenice da Slobodana Božića u onoj "komunističkoj" državi niko nikada nije upitao zbog čega nije član Saveza komunista, a nije bio član.
Kao takav, ponavljam, imenovan je za sudiju Vrhovnog suda. Hoću da kažem da se u to vreme, kakvo god da je bilo, pre svega gledalo šta ko zna i koliko vredi.
A kakav je to stranački mozak koji traži da ima svoje sudije, i šta planira sa tim sudijama? Gde to može da odvede? Jesu li na redu lekari? Ili možda profesionalni vojnici? Kakva je budućnost Srbije u kojoj se sve deli po stranačkoj pripadnosti?
Odgovorima na ova pitanja trebao bi, pre svega, da se pozabavi spomenuti Boris Tadić.
