U Kulturnom centru Srbije (KCS) u Parizu nedavno je održan skup na temu ko smo, šta smo, gde idemo.
“Vesti” su već pisale o tom događaju, a sad opširnije prenosimo detalje. Evidentno je bilo da su svi učesnici na skup došli sa namerom da se međusobno saslušaju, razumeju i postave smernice za saradnju. Motiv je zajednički: za dobro i prosperitet matice, ali ne zanemarujući sadašnjost i aktuelni život koji kao dijasporci provodimo u Francuskoj ili bilo kojoj drugoj zemlji Evrope ili sveta. Panel-diskusiju organizovao je prof. Petar Gojković sa Savezom Srba Francuske u okviru obeležavanja Dana Svetosavlja, pozvao je učesnike iz Srbije, Francuske, Švajcarska i Nemačke. “Točak” koji je zakotrljao, bez krivudanja, odnosio se na iskustvena saznanja: “koliko nam je god dobro u zemlji prijema, u matici je lepše, jer si svoj na svome”.
– Pamtimo dobra koja smo uradili, spojili maticu sa dijasporom, ali moramo se i dalje družiti, pronalaziti puteve da ovde, na tuđem tlu, napravimo što više za stabilnu Srbiju – reči su domaćina Petra Gojkovića, koji je uputio reči dobrodošlice svim gostima.
Posebno je pozdravio konzulku Branislavu Bečanović i istakao gostoprimstvo KCS, za šta zasluge pripadaju direktorki Natali Beljanski Popović.
Ponosni na poreklo
Na pitanje šta zajedno uraditi za Srbiju prvi odgovor je stigao od gosta iz Beograda, Đorđa Milićevića, ministra bez portfelja, koji je došao sa savetnikom Zoranom Anđelkovićem.
– Ovde sam u ime Vlade Srbije i građana koji sve više prepoznaju značaj dijaspore i njen uticaj, ali bih vas pre svega zamolio da pošaljemo poruku podrške našem narodu na Kosovu i Metohiji, koji bije najtežu bitku. Vaša podrška im mnogo znači. Humanitarna pomoć i sve što ste godinama činili da sprečite ulazak tzv. Kosova u Unesko i ukažete na kršenje svih prava Srba na Kosmetu, pokazuje da udaljenost nikad ne može da izbriše ljubav prema otadžbini, vezu sa svojim korenima i osećanje prema svojoj braći i sestrama – istakao je ministar Milićević.
Zahvalnost za očuvanje jezika, kulture, običaja i tradicije kojim se promoviše sve što je srpsko i s tim jača veza srpskog naroda i država u kojima rade, bila je tema daljeg ministrovog izlaganja. On je podsetio da nije lako menjati, politikom nametnute, izrežirane negativne slike o našoj državi i narodu.
– Upoznavajući vas, Francuzi, Nemci, Švajcarci, Italijani i drugi, u potpunosti, u pozitivnom i realnom smeru, menjaju sliku o srpskom narodu. Ovde, u Francuskoj, možemo da pričamo o junaštvu srpskih vojnika, postoje svedočanstva i priznanja, a ni Srbija nije zaboravila pomoć Francuske postavljajući na Kalemegdanu spomenik zahvalnosti. Budite ponosni na svoje poreklo, na junake koji su svoje živote položili za slobodu, a poštujte i države u kojim živite i pružile su vam ruku.
Naša kuća u matici
Nije krio ministar Milićević da je u prethodnom periodu bilo stagnacija u odnosu matice i dijaspore, ali je odmah istakao da sadašnja Vlada Srbije među prioritete stavlja pitanja Srba u rasejanju:
– Znam da vam, i pored odlično obavljenog posla Uprave na čelu sa Arnoom Gujonom, nedostaje Ministarstvo za dijasporu. To pitanje je pokrenuto, sad smo zajedno na početku novog poglavlja, novi su planovi i projekti, postoji volja, zato ste potrebni i vi, jedinstveni, bez ikakvih deljenja.
Upravo je Ministarstvo za dijasporu bilo ono što su istakli Mića Aleksić, legendarni aktivista, počasni predsednik Saveza Srba Francuske, i prof. Gojković.
– Drago nam je da ministarstva brinu o nama, ali bismo voleli da nam vratite Ministarstvo dijaspore – istakao je Aleksić.
Petar Gojković navodi da je “Ministarstvo dijaspore bilo naša kuća”.
– Dijaspora je imala svoju sobu u Beogradu, nedostaje nam taj prostor, a i uverenja da smo zajedno. Tek ćemo sa takvim uverenjima moći da podstičemo zemljake na povratak u maticu. Pomak nas dijasporaca je i da smo osnovali Karavan kulture, idemo kroz Evropu, prošle godine 11 država i 16 gradova – ističe Gojković.
U završnici skupa oglasili su se pesnici: Snežana Petrović, Monika Rajlić i Dragica Đokić (Švajcarska), Zlata Ikanović i Ljubiša Simić (Nemačka), Ljiljana Nešković Bulatović (Srbija) i Nikola Šuica (Francuska) koji su ritmom i melodijom svojih stihova iscrtali putokaz za buduću sliku matica-dijaspora.
Baza podataka
Stojan Stevanović, predsednik privrednika srpske dijaspore u Švajcarskoj i hotelijer, krenuo je sa konkretnim predlozima:
– Naš cilj je baza podataka o dijaspori. U Švajcarskoj nas je oko 180.000, imamo 50 udruženja i, nažalost, nemamo saradnju sa državom Švajcarskom. Podstakli smo formiranje Skupštine srpske dijaspore, preostaje nam Skupština poslovne dijaspore. Svi žele Svesrpski kongres i biranje uprave koja će voditi dijasporu. Potreban nam je i kalendar događanja, kako se ne bismo preklapali. Imamo samo jednu dijasporu, nemojmo zaboraviti Crnu Goru. Uvek ćemo se štititi, napominjem, mi smo apolitični i poštujemo svaku vlast, a jaka dijaspora je i jaka Srbija i Crna Gora. Zaista je važno da imamo Ministarstvo za dijasporu. Naša deca su pametna, bogatstvo je to. Dijaspora može da pomogne, sa lekarima, bankarima, duga je lista da ne nabrajam, svi mogu da rade na povezivanju. I, da ne zaboravim: zahvalan sam na izvanrednom gostoprimstvu.
Lepota ćirilice
O Srbima u Nemačkoj i Udruženju pisaca Sedmica govorio je Ljubiša Simić, predsednik tog udruženja iz Frankfurta.
– Lepo je videti šta sve imate u Parizu, šta su vam ostavili preci. Mi u Nemačkoj nismo imali tu sreću, mada je u istoriji bilo dobre saradnje sa braćom Grim, Geteom… Francuzi i Srbi su bili na istoj strani, formirali i fokusirali neko bolje društvo. Nemačka je zemlja koja je primila najviše Srba van matične države, procene su od 500.000 do 700.000. U Parizu su počeci naše međusobne saradnje, a otkako je Petar Gojković pokrenuo Svetosavski bal i manifestaciju Dani Svetosavlja, deo smo te manifestacije i hvala mu. Naše udruženje organizuje susrete pisaca dijaspore, a prvi put smo dobili podršku matične države za Frankfurtski sajam knjiga, imali smo štand na prostoru gde je zastupljeno 7.000 izlagača iz celoga sveta. Čuo se naš jezik, a velika je simbolika da i naši literati budu paralelni sa svim velikanima sveta. Mi imamo i dečju manifestaciju Al’ je lep ovaj svet. Treba doći i videti sa koliko žara deca nauče lepe recitacije, ponese ih takmičarski duh. Imamo literarne sekcije na kojima deca uče srpski jezik, osete lepotu ćirilice, pokazuju recitatorske i dramske talente. Sarađujemo sa piscima iz Švajcarske, Austrije, Rumunije, Češke, Mađarske, Crne Gore.
Da se umrežimo
Jovo Lojanica je na skup stigao iz Srbije. On zna šta znači ulaganje u rodni kraj, a poziv koje upućuje glasi: “Hajde da se umrežimo.” Rođen je u Stupu kod Sjenice, doktor tehničkih nauka, jezike govori, radio je na svim kontinentima u više od 60 država. Živi i radi u Beogradu, uz česte boravke u zavičaju. Fondaciju za pomoć darovitim učenicima, pomaganje verskih objekata, očuvanje životne sredine, osnovao je 2012. Do sada je dato stipendija za oko 200 učenika, pomognute brojne verske svetinje (pravoslavne i muslimanske). Osnovao je Zadužbinu “Jovo Lojanica Stupljanin” radi ostvarivanja opštekorisnih društvenih ciljeva, ukupnog razvoja, podizanju međuverske tolerancije, organizovanja edukacije stanovnika Raške oblasti i mnogo šire. Imovina koju je zaveštao u Zadužbinu, biće vlasništvo svih stanovnika Srbije, a ne njegovih naslednika.
Pred okupljenim u KC svoje projekte razrađivao je detaljno, govorio o svom “Akropolisu” sa vidikovcem, o spomenicima zaslužnim strancima, o Botaničkoj bašti, izgradnji Multireligioznog kompleksa. Duga je lista onoga što poklanja matici.
– Ako osećamo dug prema budućnosti potrudimo se da dostojno obeležimo svetle primere iz prošlosti i pozovemo naše potomke na pregalaštvo i časno ponašanje – istakao je Lojanica.
Impresionirana njegovom nesebičnošću i ljubavlju prema rodnom kraju, na sastanku prisutna Mira Teskeredžić, poreklom iz Zenice (BiH), odmah se prijavila da mu pokloni bor za njegovu Botaničku baštu.
Jezik važniji od pasoša
Izvanrednu retrospektivu postojanja Srba na tlu Francuske izneo je Mića Aleksić, legendarni aktivista, počasni predsednik Saveza Srba Francuske.
– Naši ljudi od 18. veka dolaze u Francusku, to je epska priča, epski mit. Posle Prvog svetskog rata Francuska prihvata izbeglice, 1915. i 1916. godine bilo ih je 6.000. Tada smo imali 150 učitelja, više od 1.000 dece učilo je srpski jezik. U 100.000 škola u Francuskoj je 1916. godine održan čas o Srbiji. U to doba smo bili veliki prijatelji.
Nabrajao je Aleksić naša udruživanja sve do 1946. godine kad se prešlo na Savez udruženja Jugoslavije.
– Francuske vlasti davale su besplatno prostore za naše škole, bilo je angažovano 380 prosvetnih radnika, 17.000 učenika. Onda nas je zadesila nesreća, oporavljamo se, sada je na ovom tlu 900 učenika, u septembru će biti 1.000 – nizao je Aleksić.
Pre desetak godina u mestu Mo je otvoren muzej Prvog svetskog rata, Srbija je dobila prostor zahvaljujući Petru Pepiju Petroviću. U Parizu je Muzej migranata, Srbija i tu ima veliki prostor.
– Ali je tu i bojazan da ga ne izgubimo, jer eksponate treba nadopunjavati. U Parizu je nekoliko KUD-ova sa oko 1.000 članova, Klub pesnika… Petar Gojkovih vodi Odbor za kulturu.
Zaključujući svoj izveštaj, Aleksić je naglasio:
– Nije bitno u kojoj zemlji živimo i čiji pasoš nosimo u džepu, bitno je da ne zaboravimo svoju kulturu i jezik.
