Zli usud usamljenog invalida Milana Kojičića (40) iz Beograda, o kome smo nedavno pisali i zabeležili da živi od samilosti svojih komšija, ipak je malo lakši zahvaljujući ljudima dobrog srca. Komšije i dalje daju sve od sebe da Milanu ne nedostaje ono najosnovnije.
Brinu se i kako će platiti račune za komunalije jer je Milan bez ikakvih primanja. Ipak, za Milanov osmeh i nadu u malo lakše sutra i ovog puta zaslužni su naši plemeniti čitaoci iz Australije, a stigle su mu i još neke lepe vesti. Plemeniti Slobodan Nedeljković iz Sidneja, za ovog slabovidog čoveka, izdvojio je pomoć od 300 dolara, a na njegovu kućnu adresu još 313 dolara je uputila i Marija Branković iz Nortmida, Novi Južni Vels, Australija. Koliko su samo radosti uneli u njegov trošni stan, teško je to rečima i sročiti, jer je iz svake Milanove reči na sam pomen dobrotvora i onoga što su za njega učinili, zaigrao je na njegovom ozarenom licu širok i iskren osmeh.
– Kao što sam već rekao, ne umem s rečima baš najbolje, ali ova pomoć mi zaista mnogo znači. Hvala do neba što su mislili na mene i odlučili da mi pomognu. Zahvaljujući njima, dobrotvorima koji su mi već poslali pomoć, ali i mojim predivnim komšijama, znam da nisam sam u svojoj nevolji, a i to mi mnogo znači. Biću kao i uvek dosad štedljiv. Svestan sam da mi je svaki dinar kao poklon s neba i zato moram da budem posebno pažljiv s ovim čime raspolažem – iskreno će Milan Kojičić.
Podsećanja radi, za goleme muke ovog čoveka gotovo nikada ne bismo ni doznali da nije bilo dobrih ljudi iz njegovog okruženja, zabrinutih za njegovu budućnost. Na njihovu molbu, reporteri “Vesti” zaputili su se kod Milana kako bi iz prve ruke čuli nešto više o njegovim nevoljama, ali i sami se uverili u reči njegovih dobronamernih komšija. Predusretljivi Milan dočekao nas je na ulazu zgrade u Ulici Palmira Toljatija 54, pokazujući nam umrlicu osobe koja mu je bila sve. Na sam pomen majčinog imena, reči mu uvek kao knedla zastajkuju u grlu. Jasni znaci tuge, nesnalaženja u svakodnevnim aktivnostima bili su očiti pri samom ulasku u stan. Njegove muke zapravo su počele već od samog rođenja, kad je ustanovljeno da neće biti kao i sva druga deca, da neće videti na jedno oko, a samim tim da će ga predrasude pratiti gde god se okrene. Zato je posebno težak životni udarac za ovog mladog čoveka momenat kad je ostao bez majke Desanke, jedinog životnog oslonca, da se bori sam s teškom svakodnevicom, bez posla i ikakvih primanja.
Humane komšije bile su više nego na visini zadatka. Pobrinuli su se za Desankinu sahranu i sve druge troškove, znajući za njihovu situaciju. Pomogli su mu u najtežoj životnoj situaciji i sada se trude da ga ne ostave na cedilu. Ipak, stan u kome ovaj nesrećni čovek živi nesumnjivo zahteva ozbiljne popravke, ali i pomoć u održavanju. Raznizan pod, pokvarena veš-mašina i televizor, stvari poređane svuda, više su nego jasan znak da je Milanu pomoć preko potrebna.
Gubitak majke, sa kojom je delio koru hleba, mnogo mu je teško pao. Kako kaže, i dalje mu je najgore kada padne mrak i ostane sam u stanu sa svojim mislima koje više nema sa kim da podeli. Ne može ni da gleda televiziju jer mu je TV pokvaren, pa duge sate prekraćuje čitajući izdanja “Vesti” koje dobije na poklon. Desanka više nije tu da ga zaštiti svojom ljubavlju i brigom, a to se sve poput noževa zariva u njegovo osetljivo srce.
– Kada nas je zadesila poplava u stanu, nastalu štetu nismo mogli da saniramo. Sve što je u stanu dotrajalo, nismo mogli da popravimo. Ja sam se trudio da nađem bilo kakav posao, ali sve što bih i dobio, nije dugo trajalo. Završio sam školu za slepu i slabovidu decu u Zemunu, a potom i PTT školu. Radio sam povremeno sitne poslove, ali već duže vreme ne mogu ništa da nađem. Svi kažu, ne može on, slabovido je lice. Teško je nositi se sa tim. Neće ljudi da zapošljavaju osobe poput mene, iako mogu da sortiram robu što sam već radio, da radim na kompjuteru ili nešto slično. Šta će biti i kako ću dalje ne znam. Jedino u šta sam siguran da ovu dobrotu na koju sam naišao od ljudi koje i ne poznajem, nikad zaboraviti neću – istakao je Milan.
Nasledio skromnu penziju
Milan je zajedno sa majkom živeo od njene skromne penzije koja je iznosila oko 150 evra, zbog čega je kada je ona umrla ostao bez ikakvih primanja. Na sreću, dobio je rešenje kojim mu je zagarantovana njena penzija u nasledstvo, kao i dodatna socijalna pomoć kao osobe sa invaliditetom.
– Predao sam sve papire u PIO fondu za porodičnu penziju da je nasledim i konačno dobio rešenje kojim mi se to omogućuje. Uspeo sam da ostvarim i pravo na pomoć i kao invalidno lice, pa ću uskoro kad sve to bude gotovo imati sve ukupno oko 220 evra, što mi mnogo znači. Mama je kupila stan na kredit od vojne banke dok je radila i to je njena jedina zaostavština. Imam krov nad glavom, a na sreću neću ostati bez dinara da se prehranim – iskreno će Milan koji od rodbine nema nikog svog na koga može da se osloni.
Kontakt
Plemeniti čitaoci “Vesti” koji mogu i žele da pomognu Milanu Kojičiću da reši bar neku muku, mogu stupiti sa njim u kontakt telefonom na broj: +381 62 197 22 99 i u dogovoru sa njim uputiti pomoć. Na usluzi je, kao i uvek, Redakcija “Vesti”.
