Čuvena srpska pesnikinja Desanka Maksimović i veliki književnik, prosvetitelj i reformator Dositej Obradović, takođe su zlatnim slovima ugrađeni u kolektivnu svest i biće srpskog naroda.
Desanka je rođena u selu Rabrovica kod Valjeva, 1898, a umrla je u Beogradu 1993. Još za njenog života, podignut joj je spomenik u Valjevu, zbog čega je ona negodovala, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990.
“Krvava bajka”
Bila je pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika.
Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.
Kada je čula da su u Kragujevcu streljani đaci 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”- pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek posle rata.
Povodom smrti Desanke Maksimović, 11. februara 1993, Vlada Srbije donela je odluku da se njeno ime i delo trajno obeleže osnivanjem zadužbine. Donoseći takvu odluku, vlada je imala u vidu činjenicu da se Desanka svojom poezijom, delovanjem na širenju poetske reči i ljudske dobrote, odnosom prema zavičaju, srpskom narodu, čoveku i svetu uopšte, kao i svojim ukupnim životom ugradila u svest ljudi i biće srpskog naroda.
Na osnovu te vladine odluke i inicijative Ministarstva za kulturu Republike Srbije, Narodna biblioteka Srbije postala je osnivač ove časne institucije – 19. marta 1993.
Osnovao Veliku školu
Davne 1739. u Banatu se rodio dečak po imenu Dimitrije, koji se, kako je zabeženo, razlikovao od druge dece po tome što je imao veliku strast prema crkvenim knjigama i asketskom životu. Kada je porodica to primetila, poslali su ga da uči zanat, a on je doneo prvu veliku odluku, pobegao je u manastir Hopovo na Fruškoj Gori, zamonašio se i dobio ime Dositej. Bilo je to u prvi mah, ostvarenje dečačkih snova. Međutim, posle tri godine, shvata da se njegovi stavovi i želje dosta razlikuju od onih koje su se proklamovale u manastiru. Njegov verski zanos je počeo da se gasi, napušta manastir i odlazi u svet. Obišao je Balkan, Malu Aziju, Italiju, Nemačku, Francusku, Englesku, Rusiju i mnoge druge države. Kao učitelj, domaći vaspitač ili manastirski gost, Dositej je putovao punih četrdeset godina. Za to vreme je izučavao grčki i nemački jezik, filozofiju, književnost i kulture različitih naroda. Iz susreta sa drugim verama, kulturama i jezicima, Dositej je poneo veliko znanje. Tada se javlja potreba da sam nešto napiše i da sve ono što je naučio prenese na svoj narod.
Godine 1808. osnovao je Veliku školu, preteču današnjeg Univerziteta u Beogradu, a 1810. godine i Bogosloviju. Kao član Praviteljstvujuščeg sovjeta bio je prvi ministar prosvete u Srbiji.
Zadužbina Dositej Obradović, među našim je najmlađih zadužbinama – zapisao je Slavko Vejinović. Osnovana je u Vršcu 17. septembra 2004. godine, a njeni osnivači su Hemofarm koncern a.d, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost u Beogradu i Kulturno-prosvetna zajednica Srbije.
Zadužbina je osnovana u godini kada se navršilo 265 godina od Dositejevog rođenja, ovog istaknutog prosvetitelja, prvog srpskog ministra prosvete i autora poznate pesme „Vostani Serbije” – koji je dao ogroman doprinos razvoju pismenosti i književnosti Srba u XVIII i prvoj polovini XIX veka.
Da svaki seljak razume
Dositej Obradović je prvu knjigu „na prost srpski jezik” napisao je 1765. i time udario osnov za svoj bogati i plodonosni književni rad.
Od 1783. Dositej objavljivao je svoja glavna i najbolja dela. Iz bogatog opusa izdvajamo: Prvo je štampao „Život i priključenija” u kome je opisao svoj život od rođenja do četrdeset i treće godine, osvrćući se na potrebe škole i nauke, ali i oštru kritiku duhovne zaostalosti raznih jezika kaluđera. Potom objavljuje knjigu „Sovjeti zdravoga razuma” u kojima je sabrao najizabranije misli i savete učenih ljudi s raznih jezika prevedene, i „Sobranije” zbirku ogleda iz morala i praktične filozofije o patriotizmu, čitanju, umerenosti…
„Pismo Haralmpiju” napisano je aprila 1783. predstavlja čuveno Dositejevo programsko pismo, gde su u vidu manifesta izložene njegove osnovne ideje. Njegov cilj je bio da napiše knjigu u kojoj će na prostom narodnom jeziku prevesti mudre misli slavnih ljudi. Želeo je da svaki seljak u Srbiji razume njegove reči, i da se uz pomoć njih obrazuje, prosveti i poboljša narav.
Tu misiju je nastavljao, ne odustajući od načela da nauku i filozofiju učini dostupnim svim ljudima, od obrazovanih do onih u najzabačenijim selima. Zalagao se za versku trpeljivost i ravnopravnost, kao i svemoć razuma.
Dositej Obradović umro je 28. marta 1811. u Beogradu. Iza sebe je ostavio mnoštvo dela, prevoda, saveta i naravoučenija, a po istrajnosti i borbi da srpsku književnost i misao podigne na viši nivo, ostaće zauvek upamćen kao najznačajniji srpski prosvetitelj i reformator.
Pohod na Brankovinu
Pored Narodne biblioteke Srbije, kao osnivača, oko zadužbine „Desanke Maksimović” su se okupili i mnogi suosnivači, dobrotvori i priložnici, koji rade na ostvarivanju plemenitih ciljeva i poruka naše istaknute pesnikinje. Utvrđeno je da se stvore uslovi za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika XX veka. Statutom Zadužbine je, takođe, ustanovljena i godišnja nagrada za pesničko stvaralaštvo – Desanka Maksimović, koja se svake godine dodeljuje laureatima na dan rođenja pesnikinje, 16. maja. Nagrađeni pesnik učestvuje na manifestaciji „Pohod pesnika u Brankovinu”, koja se održava u oktobru.
