Zadužbina Miloša Crnjanskog osnovana je u Beogradu, 7. juna 1980. s ciljem da čuva uspomenu na našeg velikog književnika. Njen zadatak je da podstiče izdavačku delatnost, da razvija interesovanja za izdavanje kapitalnih dela ovog književnika i da radi na prevođenju i proučavanju njegovog celokupnog književnog opusa.
Takođe, Zadužbina brine o autorskim pravima književnika, prikuplja građu i priprema izdanje celokupnih dela Miloša Crnjanskog – piše Slavko Vejinović.
Kult otadžbine
Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarska), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je kasnije Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu). Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja mu je kult Srbije i njene prošlosti usadila u dušu kao najdražu relikviju, umro je u Beogradu 1977. U julu sledeće godine, Vidosava Crnjanski, supruga slavnog srpskog književnika, sačinila je testament u kojem je zaveštala osnivanje Fonda, buduće Zadužbine Miloša Crnjanskog.
U stvari, najbližim prijateljima i saradnicima Crnjanskog poverila je osnivanje ustanove koja će se brinuti o delu Miloša Crnjanskog, kao i brigu o sredstvima novoosnovanog Fonda.
Vidosava je u testamentu zapisala: „Činim to na način kako bi to učinio i moj Miloš, s kojim sam u braku provela punih 57 godina, ‘deleći s njim kako radosti njegove slave tako isto i gorčinu njegova stradanja. Za mene život još ima smisla i značaja samo ukoliko bih još i sama mogla doprineti da se sačuva trajna uspomena na tu retku i izuzetnu ličnost čije je delo ušlo u same vrhove svetske književnosti'”.
Precizirala je i način kako da se sačuva uspomena na ovog velikog pisca, određujući da se dodeljuju dve nagrade: „Nagrada Miloša Crnjanskog domaćem piscu za najbolju prvu knjigu iz svih oblasti u kojima se ogledao i sam Crnjanski (roman, pripovetka, poezija, drama, esej, putopis, memoaristika) i nagrada ‘Stražilovo’, za najbolji studentski rad o delu Miloša Crnjanskog.
Testamentom je, takođe, odredila da Fondom, odnosno Zadužbinom upravlja Upravni odbor. Počev od 1981. godine pa do danas, i to svake druge godine, dodeljuje se nagrada „Miloš Crnjanski”. Takođe, u ovom periodu dodeljene su i nagrade „Stražilovo.”
Nagrada kao podsticaj
Kriterijumi za dodelu nagrada su visoki i njih je još u testamentu postavila Vidosava Crnjanski. Odredila je da se nagrade dodeljuju svake dve godine, da bi se povećala i izoštrila konkurencija, pa po cenu da se nagrada u predviđenom roku i ne dodeli, ako se u tom vremenu ne publikuju vredne knjige. Da bi se posebno podsticalo stvaralaštvo mladih autora, određeno je da se nagrada dodeljuje za prvu objavljenu knjigu.
Ali, da bi konkurencija u tom pogledu bila što veća, omogućeno je da nagradu može dobiti i afirmisani autor, pod uslovom da mu je u tom književnom opusu to prva knjiga. Na primer, prva knjiga pesama, prvi roman, prvi esej i dr.
Zadužbina je, počev od 1993. godine, a povodom stote godišnjice rođenja velikog pisca, počela da ostvaruje svoj najveći projekat – priređivanje i objavljivanje celokupnih dela Miloša Crnjanskog. Objavljeno je deset tomova: Lirika, Kod Hiperborejaca, Seobe, Druga knjiga Seoba, Putopisi 1-2, Pripovedna proza, Knjiga o Mikelanđelu i Eseji i članci 1-2.
O stotoj godišnjici rođenja pisca, takođe, objavljeno je i jubilarno izdanje u jednom tomu, Seobe i Druga knjiga Seoba.
Zadužbina je objavila i tri zbornika Serbia i komentari (1989, 1991. i 1993-1995). Više dela Crnjanskog prevedeno je na engleski, francuski, ruski, italijanski, španski, poljski, češki, rumunski jezik…
Sedište Zadužbine Miloša Crnjanskog nalazi se u Udruženju književnika Srbije.
Nepokolebljive tuge
Miloš Crnjanski je autor i čuvenog dela „Seobe” koji je počeo i završio poglavljima sa istim nazivom, jednim od najlepših u našoj književnosti: ”Beskrajni plavi krug. U njemu zvezda?”.
Prošlost se u romanu samo sporadično pojavljuje, u sećanjima glavnih junaka na retke trenutke sreće. Budućnost je samo neostvareni san o sreći.
Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu kada je ubijen austrougarski prestolonaslednik Ferdinand Drugi. Umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na Galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši.
“… Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski.
U razorenu domovinu vratio se sa umorom i rezignacijom.
“U velikom haosu rata – govorio je mladi pesnik – bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”.
Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim” vrednostima građanske etike.
Veliki pesnik je od Drugog svetskog rata i sve do 1965, sa suprugom Vidom živeo u Londonu, jer se nije slagao sa Titovim komunističkim stavovima.
Ugledni dobitnici
Među dobitnicima Nagrade “Miloš Crnjanski” nalaze se značajna imena savremene literature: Borislav Pekić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Dušan Kovačević, Radoslav Petković, Petar Sarić i mnogi drugi. Nagradu Stražilovo dobili su Milo Lompar, tada student a potom profesor Univerziteta u Beogradu, vrsni poznavalac dela Miloša Crnjanskog (za rad Dva ogleda o Drugoj knjizi Seoba Miloša Crnjanskog, 1983), i Gordana Janjušević (za rad Poezija Miloša Crnjanskog, 1989).
