Dimitrije Naumović, kazandžija iz Beograda, jedan je od marljivih i snalažljivih Južnosrbijanaca, koji su kao mladi ljudi došli u Beograd s juga, u vreme kada je stasavala srpska država – piše Slavko Vejinović u knjizi “Zadužbinarstvo kod Srba”.
I zanat i vera
– Cilj tih ljudi bio je da požrtvovanim i marljivim radom, štedljivošću i umećem sebi i svojoj porodici obezbede životnu sigurnost i bolji život. Svoje bogatstvo, stečeno radom i štedljivošću, nisu rasipali, već su se ponašali kao dobri domaćini koji su vodili računa o svakom dinaru. Mnogi od njih su, pred kraj radnog veka i života, stečenu imovinu zaveštavali u korist svog naroda i svoje države. Tako je učinio i Dimitrije Naumović.
Prolaznici koji se nađu u Kolarčevoj ulici ne mogu, a da ne primete izglednu, monumentalnu četvorospratnu zgradu na broju 9, na kojoj stoji očuvan i jasno vidljiv natpis “Zadužbina Dimitrija Naumovića, žene Anke i sina im Vase”. Verovatno se neko od njih upita ko su ovi zadužbinari koji su ovako lepu građevinu podarili srpskom narodu.
Ktitor ove vredne zadužbine je Dimitrije Naumović (1834-1918), spretni i vredni beogradski zanatlija. U svom Zaveštanju, napisanom 21. januara 1913. godine, izrazio je želju da se obrazuje “Zadužbina Dimitrija Naumovića iz Beograda, žene mu Anke i sina Vase”.
Izričito je odredio da se ova zadužbina ima osnovati odmah po smrti njegu žene Anke.
“Imovina sastojaće se u mojoj velikoj kući na Terazijama sa svim zgradama u istom dvorištu kao i u onoj gotovini moje mase, što bude preostalo od isplate legata i sviju ostalih potrebnih troškova”, napisao je Naumović.
Cilj zadužbine je bio, kako je odredio njen osnivač, da se iz prihoda iste imovine – u bedi i nevolji pomažu oni čestiti majstori, ma koje vrste zanata, koji su: kao valjani i bez ikakvih strasti poroka proveli radeći (kao majstori) svoj zanat u Beogradu najmanje 30 godina i koji su vere pravoslavne i srpski podanici.
Soba za kancelariju
U Zaveštanju je precizirao da će se ova pomoć izdavati samo onima koje bude uvrstio i dostojio za istu odbor ove zadužbine, koji ima upravljati imovinom zadužbinskom, odredio je da će odbor biti sastavljen od šestoro ljudi, i to: jednog državnog savetnika i jednog
kasacionog sudije, koje biraju njihovi kolegijumi, dva upravna člana zanatske komore i dva člana uprave sviju zanata u Beogradu i da oni ostaju u zadužbinskom odboru “sve dotler dok se nalaze na rečenim položajima”. Najmanji iznos pomoći koji je odbor odobravao majstorima iznosio je 50 dinara mesečno.
Naumović je napisao i da njegova kuća u Čarapićevoj (Vasinoj) ulici br. 9 “ima se prodati odmah po mojoj smrti i od tog novca ima se odmah sazidati dve pristojne dvospratne kuće u dvorištu ove moje velike kuće u Kolarčevoj ulici. U jednoj od ovih dveju kuća naročito će se sazidati pri zemlji (u parteru) jedna pristojna soba, u kojoj će se namestiti sav moj kućni nameštaj, pa i moja lična kasa, što sve opet sačinjava zadužbinsku imovinu i ova će soba služiti za kancelariju moje zadužbine, gde će se držati sednice, i tako isto gde će odbor ove zadužbine svake godine o Svetom Dimitriju (26. oktobra) kao na dan moje slave držati pomen”.
Na kraju Zaveštanja Naumović zaključuje: a “po smrti moje žene neograničenu upravu sa imovinom moje mase, koja prelazi u svojinu pomenute zadužbine, preuzima odbor zadužbinski, koji se odmah obrazuje i otpočinje svoj rad i kome će imenovani staraoci biti dužni odmah predati svu imovinu svoje mase. Anka Naumović je umra 1930. godine.
Anka pomagala udovice i nemoćne
Dimitrijeva supruga Anka je u svom testamentu koji je napisala 2. marta 1929. godine, zaveštala, kako će zgrada u Kolarčevoj ulici, pored “mog muža biti i moja zadužbina, to sam namerna da na istu zgradu nadzidam još dva sprata svojim sredstvima, čime ću i zgradu i varoš ulepšati, a ujedno i prihod iste zgrade povećati… jer mi je želja da ovim zaveštanjem pokojnog mi muža Dimitrija dopunim time, što će se iz prihoda od ova dva nova dozidana sprata mojom uštedom, po mojoj želji, izdavati mesečna pomoć udovicama siromašnih majstora zanatlija, koje su stare i iznemogle, koje su ostale bez sredstava, a udove su čestitih majstora vere pravoslavne iz Beograda”.
Dodala je da će “ovu pomoć izdavati, kao i prikupljati prihode novonadzidana dva sprata isti odbor, koji se bude obrazovao u smislu testamenta mog pokojnog muža Dimitrija i koji će voditi brigu o celokupnoj zgradi”.
Zadužbina Nauma Dimitrijevća, a kasnije i osnovani Fond Anke Dimitrijević nisu prekidali rad ni u toku Drugog svetskog rata, osim privremeno, za vreme bombardovanja, i još 1944. Iako je zgrada bila oštećena brzo je sanirana vlastitim sredstvima. U tom ratnom vremenu redovno su isplaćivali pomoć siromašnim zanatlijama i siromašnim zanatlijskim udovicama. Glavni izvor prihoda za pomoć štićenicima Zadužbine bio je od izdavanja sta nova i lokala u Kolarčevoj ulici.
Stipendije za 153 učenika
Ministarstvo kulture Republike Srbije, 1999. godine, obnavlja rad “Zadužbine Dimitrija Naumovića, žene Anke i sina Vase”. Vlada Srbije, prenela je Zadužbini na korišćenje zgradu u Kolarčevoj 9. Zadužbinom danas upravlja Fondacija solidarnosti Srbije i sredstva od zakupa poslovnog prostora Fondacija usmerava za školovanje učenika, pre svega onih koji za proizvodna zanimanja i potiču iz siromašnih porodica ili su, pak, lišeni roditeljskog staranja. Iz tih sredstava Zadužbine, na primer, u toku 2008/09. godine obezbeđene su stipendije za 153 učenika. U zgradi žive stanari sa zaštićenim sustanarskim odnosom, a postoje i privredne organizacije koji su zakupci poslovnog prostora, oko prava korišćenja imovine ove zadužbine vode se sudski sporovi, koji su u vreme objavljivanja ove knjige bili još u toku.
