Zadužbina najmlađeg srpskog zadužbinara Nikole Čupića (1836-1870), jedna je od najstarijih kod nas. Isključivo je bila namenjena izdavanju knjiga.
Osnovao ju je Nikola Čupić, unuk Stojana Čupića, poznatog megdandžije i junaka Prvog srpskog ustanka. Nikolina majka Vasilija bila je ćerka Stojana Dobrilovića Čupića koji je, još kao dete, došao iz Hercegovine u Mačvu – navodi Slavko Vejinović u knjizi “Zadužbinarstvo kod Srba”.
Artiljerac po obrazovanju
Nikola se rodio u Šapcu 1836. godine. Imao je svega šest godina kada mu je umro otac, šabački trgovac Kurtović. Osnovnu školu završio je u Šapcu, a kao dostojni naslednik svoga dede Stojana upisao je i uspešno završio artiljerijsku školu, kao treći u rangu. Po završenoj školi, 1856. Nikola je dobio čin potporučnika, a zatim je sledilo usavršavanje vojničkog poziva u Beču, pa povratak u Srbiju i napredovanje u službi.
Novembra 1859. godine proizveden je u čin poručnika, a već januara 1861. godine u čin
kapetana druge klase. Ukazom knjaza Mihaila Obrenovića, od 4. septembra 1863. godine,
postao je kapetan prve klase. U tom činu završio je vojničku karijeru koju je morao da
prekine jer se razboleo od tuberkuloze, u to vreme neizlečive bolesti.
O Nikoli je Milan Đ. Milićević, njegov biograf i dobar poznavalac, napisao:
“Nikola Čupić je bio čovek kome nije bilo lasno naši drugara u svemu jednaka. Mladić crne puti – gotovo garav – svetlih crnih očiju koje svedoče bogat um što prodire kroz onaj predmet koji razmatra; porastom visok, vitak, vrlo stasit; za dobra zdravlja svoga, odveć dičan, ponosit, živ i okretan, a i kad ga je bolest bila osvojila, opet je ostao tih, miran, ne izgubivši mnogo od svoje ponositosti.”
Nikola je u potpunosti bio posvećen vojničkom pozivu i politika ga nije zanimala. U toku školovanja, a i kasnije u vojničkoj službi posebnu ljubav i dar ispoljavao je prema matematici i nacrtnoj geometriji, a veoma je voleo da čita i da igra šah.
Prosveta je bojni mač!
Ženidbom je ušao u vladarsku porodicu Obrenović. Njegova supruga Đermila bila je ćerka gospodar Jovana. Ali, kako dece nisu imali, brak se nije održao i, uz saglasnost crkve, supružnici su se razveli.
Nikola se razboleo od tuberkuloze već u tridesetoj godini. Najpre se lečio u Beču, a zatim putujući po južnim krajevima Evrope. Po savetu lekara, u jesen 1869. godine, otišao je u Alžir, u grad Oran.
Nadao se da će mu topao mediteranski vazduh pomoć i pri lečenju opake bolesti. Nažalost, to se nije dogodilo i Nikola je umro 31. januara 1870. godine, u svojoj 34. godini. Sahranjen je u tom dalekom alžirskom gradu.
U Oranu, pred smrt, Nikola je 8. januara 1870. napisao testament, u kome je raspodelio svoju imovinu: po 100 dukata ostavio je dvema sestrama od tetke, stricu i ćerki majora Protića, a ostalo, “pokretno i nepokretno imanje, da se upotrebi na izdavanje naučnih i moralnih dela”.
U poslednjem pismu koje je Nikola uputio svom prijatelju đeneralu Protiću ostalo je zabeleženo: “Čas je tu; mreti se mora, leka mi nema; moći nemam da se kući vratim; ah, srpsko sunce, srpska zemljo! Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje; kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini; na bojnom polju, sa sabljom u ruci, za što se uvek spremah, ostaviću sve svoje
imanje na prosvetne celji, te da bar na ovom polju svojoj zemlji pomognem. I prosveta je
oštra kao bojni mač; i ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo.”
Kapital Zadužbine nalazio se kod državne hipotekarne banke u Beogradu i 1. oktobra 1940. godine iznosio je 88.929 dinara, bez uračunate kamate. Napadom Nemačke na Jugoslaviju
6. aprila 1941. godine ugasio se rad Zadužbine. Posle Drugog svetskog rata “Zadužbina
Nikole Čupića” stavljena je pod upravu Zadužbinskog odeljenja Saveta za prosvetu, nauku i kulturu Vlade Srbije.
Popularna izdanja
Dimitrije Matić, tadašnji ministar prosvete i crkvenih dela kneževine Srbije, odmah je po primitku testamenta od Čupića, odredio 1871. komisiju sa zadatkom da utvrdi stanje Čupićeve zaostavštine i postupi po odredbama testamenta. Zaostavština se sastojala ne samo od gotovog novca, već i od nepokretnosti. Komisija je 1874. prerasla u Odbor Čupićeve zadužbine. Izrađen je i Statut Zadužbine. Prva knjiga koju je Zadužbina objavila bilo je delo Milana Đ. Milićevića “Čupići, Stojan i Nikola”. Štampana je 1875. godine.
Zadužbina je uspešno radila 65 godina i za to vreme izdala 33 knjige posebnih izdanja, među kojima posebno treba istaći popularna izdanja: “Srpske narodne zagonetke” Stojana Novakovića, “Despot Đurađ Branković” Čedomilja Mijatovića, “Pomenik znamenitih Srba u srpskoga naroda” Milana Đ. Milićevića, “Primjeri čojstva i junaštva Marka Miljanova” i dr.
Od 1877. godine Zadužbina je počela da izdaje i časopis “Godišnjica Čupićeve zadužbine”, u kome su uz godišnje izveštaje o radu Zadužbine objavljivani i odabrani tekstovi poznatih autora o temama iz istorije, književnosti, geografije, prava, filologije, etnografije, folklora i drugih oblasti. Godišnjica je s vremenom postala najvažnije izdanje Zadužbine. Ukupno je štampano 69 svezaka “Godišnjice Nikole Čupića”. Primerci ove publikacije naručivani su iz mnogih mesta: Petrograda, Pariza, Njujorka, Graca, Zagreba, Splita, Skoplja… Poslednja
godišnjica objavljena je 1940. godine.
Preorano groblje
Groblje u alžirskom Oranu je kasnije preorano i posmrtni ostaci Nikole Čupića su tako nestali bez traga. Ali, ime ovog velikog dobrotvora srpske kulture trajno je sačuvano u knjigama koje je objavila Zadužbina čiji je on osnivač.
