Hrabre vojničke i oficirske vrline Ivković je ispoljio i u narednim ratovima, Drugom balkanskom u nadolazeće balkanske ratove i Velikom ratu. O junaštvu i hrabrosti generala Đorđa Ivkovića, o njegovim ratnim zaslugama, najbolje govori obrazloženje za viši oficirski čin u predlogu generala Branka Jovanovića. U predlogu za unapređenje Ivkovića čitamo sledeće: da je tokom oba balkanska rata, u kojima je od vodnika dogurao do četnog komandira, "u borbi na Kruškogradskim položajima od 4. do 19. septembra 1916. godine predanim vršenjem službe."
Istakao se i "25. i 26. septembra 1918. godine prilikom napada na Beli šanac, time što je uspeo da prebaci svoj vod i podvuče ga pod ćuvik da privuče neprijateljsku vatru na sebe i da vatrom svoga voda obezbedi prebacivanje cele čete. Primio je 2. oktobra 1916. godine komandu nad četom, pošto mu je komandir poginuo i na položajima Kresta i Kola, vodio s neprijateljem neprekidno borbu bombaškim odeljenjima i patrolama".
Najviša odlikovanja
Iz ratova koje je Srbija neprekidno vodila od 1912. do 1918. godine Đorđe P. Ivković je izašao ne samo sa višim oficirskim činom, nego i sa najvišim srpskim i francuskim odlikovanjima. To su bile tri Karađorđeve zvezde sa mačevima, Zlatna medalja za hrabrost, Beli orao, kao i francuski Ratni krst sa zlatnom palmom i još mnoga druga odličja.
Zatim, "6. oktobra 1916. godine bio je sa četom među prvim pri zauzimanju neprijateljskog položaja i gonjenju neprijatelja od njegove utvrđene linije Redut", a "28. oktobra 1916. godine dobio je zadatak da se sa četom prebaci na levu obalu Čengelskog potoka i napadne neprijatelja u rovovima, koji su bili dobro osigurani gvozdenim koljem i preprekom od žice…
Prebacio se sa četom i obuhvatnim napadom primorao Bugare da se povuku iz rovova koje je poseo. U toku noći odbio je jedan neprijateljski kontranapad. Osvajanjem ove utvrđene tačke doprineo je da se oslobodi užasne neprijateljske vatre levo krilo 14. pešadijskog puka, koja mu je sprečavala kretanje u napad. Sutradan, 29. oktobra, krenuo je četu sa ovog položaja pod vrlo jakom neprijateljskom vatrom i imao uspeha… Izbio je prvi sa četom u selo Polog i krenuo napred.
U Čegelskom potoku iznad puta koji vodi iz sela Čegela za Orahovo, naišao je sa četom na neprijateljsku haubicu od 155 mm koja je dejstvovala ubistvenom vatrom na naše trupe. U trenutku kada je haubica napunjena, poslednjim metkom upao je sa četom među preplašenu poslugu, koja je posle kratke borbe delom zarobljena, a delom potučena. Zarobio je tom prilikom 10 vojnika i zaplenio haubicu. Lagano, ali sigurno otvarao je put ka jurišnoj zoni i 2. novembra 1916. godine zauzeo na juriš Bašot, a potom produžio gonjenje pokolebanog neprijatelja. Sa četom je prvi izbio na Bašot, iako je imao pred sobom i delove 11. nemačkog puka".
A "7. novembra 1916. godine na Trpezastoj kosi, između Kaluđera i Kamenitog ćuvika, svojom inicijativom izvršio je tri juriša sa četom, jedan iz prvog borbenog reda na neprijatelja koji se ogorčeno branio. Juriši su mu zaustavljeni znatnim snagama nemačkih trupa, ali ga neuspeh i kontuzija nisu ni za trenutak pokolebali već je svoje ljude prikupio i u toku cele noći se utvrđivao pred neprijateljskim rovovima. Bio je na istom položaju 7. novembra 1916. godine, a u trenutku kad je sa četom spremao juriš pao je teško ranjen parčetom od neprijateljskog zrna i pri tome izgubio jedno oko. Pohvaljujem poručnika Đorđa P. Ivkovića za hrabro držanje i požrtvovanje u borbama i hladnokrvno i umešno komandovanje četom".
