Početkom 1915. godine u Srbiji je zavladala epidemija tifusa. Zbog veoma teške situacije u zemlji, uzrokovane početkom Prvog svetskog rata, nedostatkom hrane i lošom higijenom, epidemija se brzo širila izazivajući veliku smrtnost među civilnim stanovništvom. U tom trenutku, zbog nedostatka bolničkog osoblja i lekova, Srbija nije bila u stanju da se suoči s ovom opasnom epidemijom.
Nakon što je epidemija pegavog tifusa pokosila mnoge srpske i inostrane lekare i medicinsko osoblje 1915. godine, Rokfelerova fondacija i američki Crveni krst poslali su u Srbiju deset svetski priznatih bakteriologa koje je predvodio Ričard Strong, direktor Instituta za tropske bolesti Univerziteta u Harvardu – jedan od najpoznatijih epidemiologa tog vremena.
Promenio tok istorije
Centar za primenjenu istoriju tokom 2018. i 2019. godine realizovao je istraživački projekat “Spasavanje Srbije: američka misija i epidemija tifusa u Srbiji 1915”.
Na ovaj način osvetljen je jedan važan događaj koji je, bez preterivanja, promenio istorijski tok u Srbiji tokom prvog svetskog rata. Naročito je osvetljena uloga Ričarda Stronga.
“Kao lekar zadužen da vodi takvu misiju izabran je doktor Ričard Strong, direktor Škole za tropsku medicinu pri Univerzitetu Harvard, čuven po zaslugama u borbi protiv kuge u Kini 1911. godine.
U njegovom timu su poslati stručni bakteriolozi i medicinsko osoblje koji su na raspolaganju imali sva neophodna sredstva i materijal. Ta odluka je momentalno pobudila nadu kod mnogih, budući da je 12. marta Mejbl Grujić savetovala srpskoj vladi da misiji Rokfeler, kako su je tada već zvali, da potpunu slobodu delanja, jer su je činili međunarodno poznati naučnici i imala je gotovo neograničene fondove. Istovremeno je srpski konzul u Njujorku uveravao da će Fondacija ‘učiniti mnogo za Srbiju’, i u trenutku polaska, general Gorgas ju je s izvesnim ponosom nazvao najefikasnijom komisijom ikad organizovanom u istoriji savremenog zdravstva.
Ubrzo je iz Bostona zaplovio specijalan brod čiji se teret sastojao od sedamnaest rezervi sanitarnog materijala, dok se navodi da je osoblje te misije stiglo u Srbiju u grupama: neki preko Soluna, ostali prelazeći Austriju, Rumuniju i Bugarsku. U međuvremenu je 30. marta u Parizu održana je pripremna konferencija za organizovanje borbe protiv tifusa, kojom je predsedavao šef Sanitarne službe francuske vlade Žorž Tuson, a u kojoj su učestvovali direktor američkog Crvenog krsta Ernest Biknel koji je već ranije bio član komisije Rokefeler koja je tokom prethodnog februara bila u poseti Srbiji”, navodi se u publikaciji Centra za primenjenu istoriju.
Sanitarna revolucija
Autor ovog rada i predsednik Centra, Milovan Pisari navodi da je sa dolaskom Stronga u Srbiju momentalno formiran operativni međunarodni Komitet za iskorenjivanje infektivnih bolesti. Za počasnog predsednika tog Komiteta postavljen je princ Aleksandar, a sir Ralf Pedžet, supervizor engleskih misija u Srbiji je postao potpredsednik, dok su za članove izabrani predstavnici drugih savezničkih misija. Ispred Američke, ta funkcija je poverena dr Strongu.
Strong je između ostalog izabran i za direktora lekara i od tada je vodio čitav sistem rada francuskih, engleskih, američkih i preživelih srpskih lekara.
Sprovedena je prava pravcata “sanitarna revolucija”, kako ju je nazvao general Gorgas.
“Najznačajniji aspekt formiranja međunarodnog odbora i samim tim koordinisanja aktivnosti, bio je taj što rad lekara i bolničara nije više bio usmeren samo na vojnike, već se proširio i na civilno stanovništvo, koje je do tada bilo praktično isključeno iz mogućnosti lečenja. Taj korak je bio od izuzetne važnosti budući da se nije ograničavalo samo na lečenje bolesti već je organizovan sistem prevencije zasnovan na poboljšanju higijenskih uslova, čiji je cilj bio da se na samom izvoru spreči širenje tifusa i ostalih epidemija, među kojima je kolera već ulivala veliki strah”, navodi se u ovom radu.
Ekstremne mere
U onim, najpogođenijim mestima gde nisu postignuti značajniji rezultati u suzbijanju tifusa ili gde je razmnožavanje vaši delovalo nezaustavljivo, preduzete su ekstremnije mere.
“Stanovništvo je evakuisano a naseobine paljene. U gradovima, koji su izgledali avetinjski, gde je promiskuitet među zdravima i bolesnima bio svakodnevna pojava kako u privatnim tako i na javnim mestima kao što su kafane i pozorišta, javio se problem sa pijaćom vodom i kanalizacijom, pošto je zaraza u lošem higijenskom stanju bunarske vode i veštačkih bazena našla posebno pogodno mesto za razmnožavanje”, navodi se u publikaciji Centra za primenjenu istoriju.
Članovi Komiteta
Sledeći direktive susreta u Parizu, u rad Komiteta za iskorenjivanje infektivnih bolesti, sem Stronga iz SAD, u ime Velike Britanije taj posao je poveren Vilijamu Hanteru, za Rusiju Sofoterovu, a za Francusku pukovniku Žoberu. Članovi komiteta iz Srbije bili su Sima Karanović, šef Sanitarnog odseka Ministarstva vojnog, Đoka Nikolić, šef istog odseka pri Ministarstvu unutrašnjih poslova i Roman Sondermajer kao inspektor vojnih bolnica.
Za rad odbora srpski parlament odobrio je budžet od 5.500.000 dinara, dok se nastavio priliv novčanih sredstava i ostalih vidova pomoći koje su slale razne evropske i američke organizacije.
