Pre 140 godina, 1881, SAD su zvanično priznale Kneževinu Srbiju. Već sledeće godine u Beogradu je objavljen sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i SAD. Najsjajniji period tog prijateljstva – Prvi svetski rat, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je ovekovečilo u luksuznoj monografiji “Diplomatski dnevnik: Kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući” koja se od 2018. godine nalazi u Predsedničkoj biblioteci SAD. Poseban deo knjige posvećen je istaknutim Amerikancima koji su dali ogroman doprinos u prikupljanju humanitarne i vojne pomoći, ali i spasavanju života ranjenih. Monografija iz koje objavljujemo delove, može da se poruči preko sajta izdavačke kuće Knjiga komerc: www.knjigakomerc.rs ili na imejl: prodaja@knjigakomerc.rs.
Među Amerikancima koji su se zlatnim slovima upisali u istoriju srpsko-američkih odnosa je i Džon Frotingam. Istoročar Nada Petrović, arhivski savetnik, u naučnom radu “Američka elita za Srbiju u Velikom ratu”, navodi da je reč o čoveku koga Srbi treba da se sećaju sa velikim pijetetom. Za to ima bezbroj razloga.
Pomoć ranjenicima
U Srbe i njihovu kulturu ovaj advokat iz Bruklina se zaljubio preko muzike i niza iseljeničkih društava koje su u SAD nastavile da neguju tradiciju i običaje svog zavičaja.
“Sa svojom sestrom i ujacima 1914. godine, kada je čuo o sudbini Srbije, potražio je način kako da pomogne. Preko Mihajla Pupina i američkog udruženja Srpska žena, Frotingam dobija potrebna obaveštenja. Predsednica udruženja Srpska žena bila je Srpkinja koja je živela u Americi. Frotingam je prilikom prvog susreta sa Darinkom Grujić i prvih informacija o stanju u Srbiji, odmah donirao 10.000 dolara. Taj susret bio je samo uvod za dalji odnos i vezu Frotingama sa Srbijom”, piše istoričar Nada Petrović.
Čim je dobio potpuna obaveštenja o stanju u Srbiji, Frotingam odlučuje da u Srbiju pošalje jednu opremljenu bolnicu sa 200 kreveta, velikom količinom lekova, hirurških instrumenata i bolničkog materijala, kao i 25.000 komada bolesničkih pidžama i rublja, ukupne vrednosti 200.000 dolara.
Sa ovom bolnicom u Srbiju su upućena i četiri lekara, četiri lekarske pomoćnice i dve bolničarke.
Nije prošlo puno, a Frotingam upućuje i dodatnu pomoć koju u Solun dostavlja predsednica Srpska žena Darinka Grujić.
U tom trenutku u Beogradu je već radila bolnica pod okriljem američkog Crvenog krsta, u Kragujevcu bolnica engleskog Crvenog krsta, a u Skoplju bolnica “Ledi Pedžet”, supruge tadašnjeg engleskog poslanika u Srbiji.
Zato je sa dr Vojislavom Subotićem, tadašnjim potpredsednikom Srpskog društva Crvenog krsta, odlučeno da se Frotingamova bolnica podeli u dve manje i da budu namenjene isključivo za ranjene i bolesne kojima je potrebna duža nega. Tako je jedan deo ove bolnice montiran u Skoplju, a drugi u Đevđeliji.
Briga o siročadi
Međutim, sa ofanzivom Austro-ugarske na Srbiju, uz ranjene i bolesne, pojavio se i problem izgladnele i napuštene dece. Darinka Grujić odmah obaveštava Frotingama koji sa sestrom Elizabetom i ujacima, prijateljima Mihajla Pupina, otpočinju hitne pripreme za spasavanje srpske ratne siročadi.
Nije prošlo puno, a put Srbije je 25. avgusta 1915. krenula pomoć vredna oko 2,5 miliona tadašnjih srpskih dinara u zlatu. Ovaj tim, predvođen Darinkom Grujić počinje da sakuplja siročad od Mladenovca, preko Niša, sve do Skoplja i Bitolja. Kako je srpska vojska krenula sa povlačenjem u Grčku, sledila ih je i kolona mališana, od kojih je najviše bilo onih od četiri do sedam godina. Na tom putu prva stanica bila je Solun.
“Po dolasku u prenatrpani grad, deca su smeštena pod šatore koje su doneli iz Amerike. I po Solunu se nastavilo prikupljanje napuštene dece. Pronađena deca bila su u još jadnijem stanju nego ona prva: izranjavljena, vašljiva, potpuno zapuštena. Dom za siročad Džona Frotingama je tako u ratnim uslovima počeo sa radom”, piše Nada Petrović u svom naučnom radu “Američka elita za Srbiju u Velikom ratu”.
Ubrzo se Dom seli u Atinu, a odatle u Felero, u Pireju gde su deca smeštena po vilama, a otvorena im je i osnovna škola.
Darinka Grujić o svemu detaljno obaveštava Frotingama koji joj u jednom pismu odgovara sledeće:
“Ono što ste dosad uradili toliko je sjajno da ne nalazim reči da vam se zahvalim. Produžite dalje i izvestite me kad vam šta treba… da taj dom podižu i drugi, pa i ceo američki narod. Sami ste mi rekli da ste dobili ogromne pomoći od Crvenog krsta. Sami znate da su dečji veliki dobrotvori i drugi. Najbolje je da usvojite moj predlog.”
Taj predlog je bio da “Dom Džona Frotingama” promeni ime u “Srpsko-američki dečji dom” , a nastavio je da radi u Francuskoj, u Nici.
Srpska vlada ga je zbog njegovih zasluga prema srpskom narodu odlikovala Karađorđevom zvezdom sa mačevima i ordenom Belog orla sa mačevima.
Ljubav sa Srpkinjom
Preko Mihajla Pupina i Nikolaja Velimirovića, Frotingam 1915. godine upoznaje Jelenu Lozanić, svoju buduću suprugu. Venčali su se u Ruskoj crkvi u Njujorku 1921. godine i iz tog braka je rođena ćerka Ana.
Ovaj Amerikanac – veliki prijatelj Srba preminuo je 1935. godine u Francuskoj gde je sa porodicom, do poslednjeg dana pomagao deci iz Srbije.
Posle Drugog svetskog rata, sve zgrade koje je poklonio kao svoje zadužbine su nacionalizovane.
Dom u Vranju
Frotingam je posle rata u Vranju otvorio još jedan Dom za siročad i napuštenu decu u ratu, kroz koji je za 13 godina postojanja, od 1919. do 1923. prošlo više od 600 štićenika. Da bi ta deca imala kakvu-takvu budućnost brinuo je i da završe školu ili zanat, zbog čega je finansirao otvaranje fonda za obnovu zanatskih radnji u Skoplju.
Dve zgrade u kojima su živela i školovala se ratna siročad srušene su da bi se na tom mestu izgradila gradska bolnica, a u Vranju je uništena i tabla koja je označavala njegovu ulicu.
