Pre 140 godina, 1881, SAD su zvanično priznale Kneževinu Srbiju. Već sledeće godine u Beogradu je objavljen sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i SAD. Najsjajniji period tog prijateljstva – Prvi svetski rat, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je ovekovečilo u luksuznoj monografiji “Diplomatski dnevnik: Kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući” koja se od 2018. godine nalazi u Predsedničkoj biblioteci SAD. Poseban deo knjige posvećen je istaknutim Amerikancima koji su dali ogroman doprinos u prikupljanju humanitarne i vojne pomoći, ali i spasavanju života ranjenih. Monografija iz koje objavljujemo delove, može da se poruči preko sajta izdavačke kuće Knjiga komerc: www.knjigakomerc.rs ili na imejl: prodaja@knjigakomerc.rs.
Među Amerikancima koji su zadužili Srbe, ali i ispisali stranice neraskidivih odnosa dva naroda je dr Edvard Rajan – doktor koji je u Velikom ratu spasao Beograd!
Nedavno preminuli dr Vukašin Antić, aktivni član Sekscije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva koji je naročito istraživao period Prvog svetskog rata jedan svoj naučni rad je posvetio upravo dr Rajanu.
Život kao film
“Podvizi i legendarna dostignuća američkog lekara i hirurga pukovnika dr Edvarda Rajana, šefa misije američkog Crvenog krsta (American Red Cross) u Srbiji tokom Prvog svetskog rata, gotovo da su ostali nepoznati i zaboravljeni. Njegov čudesni život predstavlja građu za uzbudljiv avanturistički roman ili za scenario kakvog holivudskog spektakla. ‘Rajan je bio divlji borbeni Irac koji je bez prekida skakao u vatru… Apsolutno neustrašiv, kockajući se smrću, uradio je veliki posao visoko držeći u ruci blistavu baklju američkog dobročinstva’, zapisao je u svojim memoarima Džon Gejd, prvi ambasador SAD u baltičkim zemljama, slikajući njegov portret”, navodi dr Antić.
Odmah po izbijanju Velikog rata, avgusta 1914, američki Crveni krst je počeo sa regrutovanjem lekara za rad u onim delovima Evrope koji su bili najteže pogođeni masovnim sukobima. Doktor Rajan se među prvima prijavio kao dobrovoljac.
“Pošto je obezbedio donaciju za medicinski materijal koji će mu biti potreban, od jedne dobročiniteljke – gospođe Helene Hatli Dženkins, dr Rajan je stigao u Beograd u septembru 1914. Misiju su sačinjavali, pored dr Rajana, još nekoliko lekara, dvanaest medicinskih sestara na čelu sa glavnom sestrom Meri Gledvin. Bolnica ARC zauzela je napuštenu zgradu Glavne vojne bolnice. Za Beograđane je bio to osećaj kao da im je u pomoć došla čuvena američka konjica koju znamo iz vestern filmova. Beograd je bio svakodnevno bombardovan artiljerijskim oruđem, te beše razrovanog tla s mnoštvom rupa od granata, ‘kao da je zemlja obolela od velikih boginja’, upečatljiv je opis izgleda srpske prestonice u dnevniku glavne sestre Meri Gledvin.”
Za vreme bombardovanja Beograda, dr Rajan obilazio je razorene delove grada, bolničkim automobilom i spasavao ranjenike operišući ih kasnije u bolnici. Jednom prilikom, dr Rajan je napisao da je imao divan osećaj prolazeći ulicama razorenog Beograda, jer je neprekidno slušao povike: “Viva!”, upućenih njemu i ostalim pripadnicima Američkog crvenog krsta.
Epidemija pegavca
Ništa manje iskušenja ovaj doktor nije imao ni za vreme okupacije Beograda, decembra 1914, ali i pošto se, oktobra sledeće godine, srpska vojska povukla iz zemlje. Tada je evakuisan celokupan diplomatski kor, ali dr Rajan je nastupao kao američki konzul i uzimao u zaštitu civilno stanovništvo od austrijskog terora. Sprečio je vešanje nekoliko mladića, koje je okupatorski vojni sud osudio na smrt.
“Kada je epidemija pegavca pogodila Beograd u martu 1915, odnevši živote na hiljade ljudi, dr Rajan je organizovao svoj američki Crveni krst za borbu protiv pošasti. Pegavac je pokosio dvojicu njegovih kolega: dr Ernesta Pendltona Magrudera iz Vašingtona i dr Džejmsa Frensisa Donelija iz Bruklina izbacivši iz koloseka dr Rajana više nedelja, kada je još jednom doživeo iskustvo bliske smrti. On je sam kasnije priznao, da ga je uprkos iskustvu iz Meksika, pegavac primakao bliže grobu nego što je ikada bio. Uprkos visokoj temperaturi obavljao je svoje dužnosti, pa je teško bolestan dočekao američkog novinara, levičara i socijalistu, Džona Rida i pokazao mu bolnicu”, navodi dr Vukašin Antić i otkriva da je dr Rajan, osim što je spasao na hiljade Srba od pegavca, sa svojim kolegama obavio i više od 8.000 operacija, ali i koordinirao pomoć Crvenog krsta za hiljade srpskih izbeglica rasutih po celoj zemlji. Ostalo je zabeleženo da je 1916. godine delio žito beogradskoj sirotinji koje je ARC kupio u Rumuniji.
Rođen u Skrentonu, Pensilvanija, 14. decembra 1883. godine, dr Rajan je umro 39 godina kasnije, u Teheranu, podlegavši malignoj malariji kojom se inficirao na Solunskom frontu.
Povodom njegove smrti u srpskoj javnosti niko se nije oglasio. Izuzetak je bila skromna komemoracija u Srpskom lekarskom društvu, gde je dr D. Stojimirović govorio o njegovoj ličnosti i delu.
Dva puta odlikovan
Tokom oporavka od pegavca, Francuska je dr Rajana odlikovala najvišim priznanjem – ordenom Viteza Legije časti. Orden je primio u bolesničkom krevetu, tako što mu je zakačen na gornji deo pidžame.
Nekoliko godina kasnije, posthumno mu je dodeljeno i srpsko odlikovanje – Orden Beloga orla.
“Suvenir” eksplodirao
Život pukovnika, dr Edvarda Rajana se najtačnije može opisati kao “uzbudljiv avanturistički film”.
U Meksiku je 13 puta izvođen pred streljački vod, bio na prvim linijama Zapadnog fronta u Francuskoj, u više baltičkih država se borio i protiv zaraza, ali i pobunjenika.
Ostaće upamćena i anegdota iz oktobra 1916. Odlazeći iz Srbije poneo je suvenir “neeskplodiranu artiljerijsku granatu”.
Na železničkoj stanici u Budimptešti jedan od nosača je ispustio “suvenir”, a od eksplozije je poginulo i ranjeno više ljudi. Pukim čudom, dr Rajan je prošao bez ijedne ogrebotine.
