Pre 140 godina, 1881, SAD su zvanično priznale Kneževinu Srbiju. Već sledeće godine u Beogradu je objavljen sporazum o uspostavljanju diplomatskih odnosa Srbije i SAD. Najsjajniji period tog prijateljstva – Prvi svetski rat, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je ovekovečilo u luksuznoj monografiji “Diplomatski dnevnik: Kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući” koja se od 2018. godine nalazi u Predsedničkoj biblioteci SAD. Poseban deo knjige posvećen je istaknutim Amerikancima koji su dali ogroman doprinos u prikupljanju humanitarne i vojne pomoći, ali i spasavanju života ranjenih. Monografija iz koje objavljujemo delove, može da se poruči preko sajta izdavačke kuće Knjiga komerc: www.knjigakomerc.rs ili na imejl: prodaja@knjigakomerc.rs.
U monografiji “Diplomatski dnevnik: Kada se vijorila srpska zastava na Beloj kući” koja je od 2018. u Predsedničkoj biblioteci SAD, nalazi se ime američkog novinara Pola Fortier Džounsa koga je Srpska pravoslavna crkva, zbog nesebične brige za srpski narod u Velikom ratu odlikovala Ordenom Svetog Save. Džouns je kao ratni reporter došao u Srbiju jula 1915, u okviru Kolumbija ekspedicije za pružanje pomoći, ali je ostao sve vreme rata i sa srpskim vojnicima prešao preko Albanije.
Odlikovani junaštvom
O svojim ratnim danima u Srbiji objavio je u Njujorku 1916. godine knjigu “Sa Srbijom u izgnanstvo – doživljaji jednog Amerikanca sa neuništivom armijom” koju je posvetio “srpskim čičama”.
“Dobro su znali kuda idu, nisu se odavali maštarijama. Imao sam nekoliko hiljada cigareta i delio sam ih ovim starinama, a iz njihovih reči shvatio sam koliko se nadaju povratku. Kad sam jednom prosedom čiči dao sto cigareta, reče on preko tumača: ‘Ovo će biti dosta za života!’. Ali ni on ni ostali ne behu ni zabrinuti ni veseli. Neko mora da pođe, izbor je pao na njih i tu je priči kraj. Zbrisani su, izginuli su skoro do poslednjeg čoveka… odlikovali su se junaštvom”, napisao je Džouns.
U tekstu “Srbin nikada nije suviše star da se bori”, koji je objavljen 2014. u časopisu “Biznis i Finansije” preneti su delovi ove knjige neposredno pre i pošto je izdata naredba za povlačenje srpske vojske preko Albanije, koja se odigravala u zimu 1915. i 1916. godine.
“Kada je došla dugo očekivana ‘plava naredba’ (naredba za povlačenje srpske vojske), to je značilo da se sa granica Srbije povuku sve rezerve i većina prvog poziva. Značilo je da se na Drini ostavlja samo skelet od vojske, duž Save i Dunava da se razredi 100.000 vojnika, a preostalo ljudstvo (cela srpska vojska jedva da je brojala oko 350.000 ljudi) da se pozicionira na bugarskoj granici i čuva jedinu nadu – jednotračnu prugu istočne železnice Solun-Beograd. Upravo u to vreme je britanski parlament bio “ispunjen srdačnim osećajima koji su uvek postojali između Engleske i Bugarske”, piše Džounson i postavlja retoričko pitanje “Kakva je to vojska?”
Susret u Đevđeliji
“Od svih novina koje Srbija tako obilato pruža oku zapadnjaka, nijedna ne izražava bolje pravi duh ovoga naroda kao starci u srpskoj vojsci. U Srbiji, gde ljudi stare brže nego igde u svetu, starcima se smatraju već oni iznad 30 godina. Ali starci iz poslednjeg rezervnog poziva imaju od 40 godina pa naviše. Izgleda da Srbin nikada nije suviše star da se bori. Ti starci su me prvi dočekali u Srbiji u leto 1915. Nikada neću zaboraviti šta sam osećao kada sam u Đevđeliji, gradu na granici Grčke i Srbije, pogledao iz voza i video moje prve starce.
Čudio sam se da li je to tipičan srpski vojnik, jer nijedan nije izgledao mlađi od 70 godina, uprkos njihovim širokim osmesima kada su ugledali Amerikance. Bilo je to sredinom leta, ali su ti ljudi bili odeveni kao u vreme najžešćeg mraza. Na svojim plećima nosili su ogrtače od smeđe tkanine, o ogrtač je prikačena kapuljača koju nabijaju na glavu u vreme kiše, i koja celoj njihovoj pojavi daje kaluđerski izgled. Ispod ogrtača nose kožuh bez rukava od jagnjeće kože, sa debelom vunom okrenutom unutra, i to u mesecu julu! Ispod kožuha je košulja od platna, tkanog kod kuće. I nose čakšire, tesno priljubljene uz kukove i kolena, ali se pozadi šire kao kesa. Na nogama imaju debele vunene čarape, koje navlače preko čakšira, čak do kolena, okićene šarama raznih boja. Na nogama su im bili opanci – pola cipele, pola sandale. Njihov lak skok pri ustajanju nagoni čoveka da zaboravi na njihove godine. I ti ljudi, čiji se ceo sadašnji život sastoji od toga da čuvaju ovu usijanu železničku prugu, dok njihovi sinovi i unuci umiru na granici – veselo se osmehuju, meni, potpunom strancu”, pisao je Džouns.
Prkosili pesmom
“Svi Srbi vole da pevaju i većina njihovih pesama je tužna. U što veću muku dolazi, utoliko Srbin peva duže i glasnije. Sedam dana po padu Čačka, sreo sam jednu četu staraca iz poslednjeg poziva na vrhu jedne crnogorske planine. Nisu imali ni mrvicu hrane, i gledali su kako oko njih ginu na stotine njihovih sunarodnika. Oni koje nije pokosio neprijateljski metak umirali su od bolesti, gladi i studi. Kada više nije ostala slobodna nijedna stopa njihove otadžbine, kada su bili svesni da su od svojih porodica odvojeni zauvek, kada ih je pritisla najteža beda i muka… na moje najveće zaprepašćenje, starci su išli putem i pevali! Tu sliku neću zaboraviti dok sam živ”, pisao je Džouns.
Odbrana Čačka
“Tri puta su Nemci oteli grad od njih, ali su ga starci svaki put oslobodili. Tek onda, kada ih je četiri petine bilo onesposobljeno za borbu, Nemci su konačno mogli zadržati Čačak. Sa puškama svih mogućih kalibara, isključeni zbog godina iz tri poziva, starci iz Čačka sukobili su se sa vojskom kakvu je samo Nemačka bila u stanju da opravi, potpuno opremljenom, sjajno snabdevenom, i koja je sve jasnije osećala da se pred njom lomi cela jedna država. Ali srpski starac zna ne samo kako da se ceo dan održi na suvom hlebu, već i kako i gde da se zakloni za drvo i kamen; a kad je video da Srbija izdiše, on je želeo samo jedno – da i on umre sa njom.”
