Ovako je svojevremeno pisao Veljko Vlahović, jedan od učesnika Španskog građanskog rata, razmišljajući o tom neponovljivom trenutku kada se na Pirinejskom poluostrvu sjatila napredna mladost iz 55 zemalja sveta, njih oko 35.000, u pokušaju da, više srcem i čelom nego oružjem, zaustavi krvožednu avet fašizma, koja se zahuktavala iz srca Evrope u naumu da pokori ceo svet.
Ovih dana se navršilo 100 godina otkad je u srcu Rovaca, na Trmanju, pod veđama Kamenika i Maganika, ovaj svet ugledao budući španski borac Veljko Vlahović, poznati revolucionar, narodni tribun, narodni heroj, državnik, mislilac i teoretičar, esejista i liričar…
Zatvori i ratovi
Prva znanja stekao je u mesnoj osnovnoj školi, a vidike je potom proširivao u gimnaziji u Podgorici i Beogradu i naročito na Beogradskom univerzitetu. Studirao je tehniku, ali vatreni levičar i borac za progres i pravdu još iz gimnazijskih klupa, brzo je stasao u jednog od vođa studentskog pokreta.
Krv za maslinjakeBio je to dan velike pogibije Veljkovih drugova, pored ostalih i jednog koji je samo koji minut pre toga njemu ukazao prvu pomoć i previo rane. Tih strašnih trenutaka on će se setiti nekoliko meseci kasnije dok je vidao rane i oporavljao se u madridskoj bolnici: |
Već početkom 1935, kao studentski tribun i mladi komunista, prvi put je osetio mrak i studen režimskih apsana, a kad je izašao iz zatvora, čekala su ga zatvorena vrata Beogradskog univerziteta. Da bi izbegao nova hapšenja i nastavio studije, otišao je u Prag, odakle u januaru 1937. godine, sa grupom od 26 studenata Jugoslovena preko Nemačke i Francuske odlazi u Španiju, u kojoj je već plamteo građanski rat.
Stali su u stroj 15. internacionalne brigade i formirali bataljon "Georgi Dimitrov" u kojem je Vlahović postao komesar. Već početkom februara 1937, u žestokim borbama za odbranu Madrida, ovaj bataljon je ispoljio besprimernu hrabrost, ali i pretrpeo velike gubitke. Omiljeni komesar je teško ranjen i ostao je bez noge.
To ga, međutim, nije omelo da nastavi revolucionarni rad. Iako težak invalid, bio je, pored ostalog, jedan od osnivača i glavni urednik poznatog lista "Dimitrovac", urednik emisije na srpskom jeziku Radio Madrida i jedan od autora poznate knjige "Krv i život za slobodu".
U leto 1938. godine i on je morao da napusti Španiju. Dolazi u Pariz, gde je upoznao Josipa Broza Tita, generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, i dobio revolucionarne zadatke. Početak Drugog svetskog rata ga je zatekao u Moskvi. U Sovjetskom Savezu će ostati sve do kraja rata, odakle se preko radija Slobodna Jugoslavija i na druge načine postojano borio za istinu o Narodnooslobodilačkoj borbi u domovini, u koju će se konačno vratiti tek po oslobođenju i završetku rata. Od tada je bio neprekidno na najistaknutijim državnim i političkim funkcijama, sve dok ga 7. marta 1975. godine smrt nije presrela na pragu ženevske bolnice.
Izvorska voda
Dve godine pre toga, u leto 1973, Veljko Vlahović je u Kolašinu doživeo težak srčani udar. Kad se učinilo da mu u maloj, ubogoj varoši nema spasa, na vratima se pojavio lokalni doktor, internista Maksim Popović, koji se i danas, iako načetog zdravlja i pod bremenom od 88 godina, živo seća tih dramatičnih trenutaka.
On je brzo zaključio da je u pitanju infarkt i da bi ga možda jedino mogla spasiti injekcija adrenalina direktno u srce. Znao je, veli, veoma dobro kakvom se riziku izlaže, tim više što to pre nikad nije radio, ali je svejedno odlučio da proba. Imao je sreće i sutradan kad je iz Beograda stigao helikopter sa specijalistima sa Vojno-medicinske akademije, dobio je čestitke i pohvale i svi su se složili da je to bio jedini spas.
– Prošlo nekoliko dana – prisjećao se dr Popović. – Čujem ja da se Veljko uspješno oporavlja i jednog dana odlučim da odem u Beograd i posjetim ga u bolnici. Ne daju mi ni da privirim, meni se čini i ne vjeruju mi da sam ja ljekar. Uporan ja: Pođite kod druga Veljka i kažite mu da je došao doktor Popović iz Kolašina, pa da vidimo šta će on reći. Za čudo, taj me posluša, ode i eto ga trči da me uvede u sobu kod Veljka. On raspoložen, pita se kao da smo zajedno porasli i bog zna kako zahvaljuje. Pitam ga ja kako se osjeća, a on veli: "Dobro sam, doktore, ali da mi je jedna čaša one hladne vode sa Ganovače, čini mi se potpuno bih ozdravio…"
Talas obračuna
Dr Popović se istog dana vratio u Kolašin i sutradan se sa demidžanicom zaputio na Ganovaču, čuveni ledeni izvor iznad Biogradskog jezera, natočio vodu i iste noći opet seo u autobus i zaputio se put Beograda. Ujutro je ponovo banuo u bolnicu: "Evo, druže Veljko, vode sa Ganovače…"
Borci za tuđu čast– Prvi put u istoriji naroda zabeleženo je veličanstveno delo stvaranja internacionalnih brigada da bi se spasle sloboda i nezavisnost jedne ugrožene zemlje, naše Španije… Dali su nam sve: svoju mladost i svoju zrelost, svoje znanje i svoje iskustvo, svoju krv i svoj život, svoje nade i svoje čežnje… i ništa nam nisu tražili. Ili, bolje rečeno, tražili su mesto u borbi, želeli su da im pripadne čast da umru za našu čast – ove reči je izgovorila legendarna španska revolucionarka Dolores Ibaruri – La Pasionarija u Barseloni 1938. godine, dok je pratila preživele borce internacionalnih brigada, koji su na zahtev Društva naroda morali da napuste Španiju. |
A osim te ledene vode, Ganovača je imala posebni značaj u životu Veljka Vlahovića. On je to otkrio četiri godine pre smrti. Kad je 1971. došlo do velikih političkih previranja i turbulencija u Jugoslaviji, to, naravno, nije moglo mimoići Crnogorce, koji su vazda prednjačili u takvim prilikama. Dovoljno je spomenuti 1941. godinu i čuvene "lijeve greške", odnosno talas bratoubilaštva koji se žešće nego igde ispoljio u Crnoj Gori, pa 1948. i poznatu Rezoluciju Informbiroa u kojoj su opet daleko isprednjačili Crnogorci, ili 1966. i obračun sa Aleksandrom Rankovićem i Službom državne bezbednosti.
Te 1971. godine u Crnu Goru je, u ime vrha partije i države, kao "vrhovni sudija" upućen Veljko Vlahović. Dva dana je trajalo strogo zatvoreno zasedanje Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore, odnosno političkog i državnog vođstva republike. Trajao je rat između ratnih veterana i kadrova stasalih u posleratnom periodu. Ishod tog rata je bio neizvestan i čekala se reč Veljka Vlahovića od koje je zavisilo da li će uslediti veliki raskol i još jedna seča slična onim iz skorije prošlosti.
Istorijska presuda
Kad je konačno stao za govornicu, Veljko Vlahović je najpre ispričao priču o Ganovači, velikom predratnom zborištu mladih, naprednih ljudi, koji su se tu okupljali svakog 14. jula, na dan pada Bastilje, na veliki praznik iz vremena Francuske revolucije. Nedugo nakon tog skupa, organizovanog 14. jula 1938. godine, dok je u madridskoj bolnici još lebdeo između života i smrti, u trenutku kad mu se činilo da su za njega kao hromca zanavek zatvoreni svi životni vidici, stiglo mu je pismo podrške iz rodnog kraja sa potpisima više od 200 mladih Rovčana, Moračana, Kolašinaca, Mojkovčana… Pisali mu studenti i đaci, kosači, čobani i težaci, pismeni, polupismeni i oni što se prstom potpisuju… Napisali mu, pored ostalog, da su se opet okupili na tom mestu slobodarskog prkosa i zapevali pesmu o njemu: "Bjela vilo, kaži pravo / je l’ Vlahović Veljko zdravo. / Otiš’o je u Španiju / đe se ljute bitke biju."
– Tog trenutka ja sam ozdravio – ispričao je Veljko Vlahović tom prilikom. – Umjesto izgubljene noge ja sam dobio krila, dobio snagu i vjeru da nijesam pobijeđen. Pismo, nažalost, nijesam sačuvao u burama i vihornim vremenima koja su uslijedila, ali sam sačuvao uspomenu i nepokolebljivu vjeru u mlade i ta vjera me i danas drži. I zato i danas dajem prednost mladima…
Bila je to konačna presuda, tačka na kraju burne rasprave, brana koja je sprečila da u Crnoj Gori još jednom ne dođe do raskola i deoba sa nesagledivim, dalekosežnim posledicama.
Vrata zaborava
U svojim poslednjim razmišljanjima, poslednjim redcima koje je napisao kao eho onoga što je doživeo u londonskoj bolnici godinu i po dana pre smrti, Veljko Vlahović negira Bekonovu tvrdnju da smrt otvara vrata slave: "Ja sam imao suprotan utisak. Pred svima koji su ovih noći umrli u šok-sobi, vrata slave su se zalupila, a ostala su širom otvorena samo vrata zaborava…"
On kao da je vizionarski naslutio da će, zahvaljujući nebrizi, nepoštovanju, neznanju i osionoj uobrazilji njegovih naslednika i novopečenih vlastodržaca da svet počinje od njih, i njegovo ime brzo prekriti trava zaborava. Čak i u Crnoj Gori, koju je toliko voleo i zadužio i delom i rečju, izbrisani su gotovo svi spomeni njegovog imena. Pored ostalog, ime Veljka Vlahovića odavno već ne nosi crnogorski državni univerzitet, brodogradilište u Bijeloj, da se i ne govori o drugim firmama, ustanovama i institucijama koje su se nekada dičile imenom ovog plemenitog, časnog i zaslužnog čoveka. Istrajni su ostali još samo novinari, najznačajnija nagrada Udruženja novinara Crne Gore, nagrada za životno delo i dalje nosi ime Veljka Vlahovića.
