Tako je većina kućnih ljubimaca ostala na milost i nemilost elementarnoj nepogodi. Mnoge pse su vlasnici u borbi za goli život zaboravili čak i da odvežu, pa su tako stradali privezani za stubove ili svoje kućice. Neki su psi danima bili zarobljeni na krovovima, a jedan je stajao više od dva dana samo na zadnjim šapama…
Očajni vlasnici– U svakom slučaju, ovo nesrećno iskustvo sa poplavom otkrilo je nešto što se nije znalo, a to je da Obrenovčani mnogo vole pse. Skoro svako domaćinstvo, bez obzira na to da li je reč o stanovima u zgradama, visokim soliterima ili dvorišnim kućama, imalo je makar po jednog psa. Vlasnici su nas zvali masovno, nesrećni što su morali svoje ljubimce da ostave na nemilost stihiji – kaže Ljubiša Atanacković, koji se kao pripadnik SAJ jedinica Kriznog štaba priključio spasiocima veterinarima. |
Veterinar stažista Veterinarskog fakulteta Petar Đoković je iz Obrenovca.
– Prvo su spasavana deca, žene i starci. Tako su mnogi vlasnici kućnih ljubimaca bili prisiljeni da svoje četvoronožne prijatelje ostave na milost i nemilost vodenoj stihiji. U mom stanu, te noći kada je vodena stihija počela svoj divlji ples po Obrenovcu, bilo je 20-ak ljudi i nekoliko pasa. Bilo je strašno te noći, 16. maja, i pozvao sam neke svoje prijatelje koji su bili u ugroženim delovima grada da dođu kod mene. Tako je moj stan postao privremeno mesto za evakuaciju ljudi, ali i životinja, jer su pored moja dva psa pristigla još dva, jedan od moje devojke, a drugi od prijatelja – seća se Petar te teške noći kad su se i psi brzo prilagodili "zgužvanoj" situaciji.
Mačke snalažljive
Vuk Ignjić iz Pančeva, takođe mladi veterinar stažista, objašnjava da su već posle nekoliko dana krenuli u Obrenovac u spasavanje kućnih ljubimaca.
– Prvo su se organizovali fondovi da se pomogne životinjama sa ugroženog područja, a onda smo se i mi sa Veterinarskog fakulteta angažovali, ne samo na prikupljanju hrane za pse i stoku, već i na njihovom spasavanju – kaže Vuk. – Vlast bilo koja, gradska, opštinska ili državna, bila je preokupirana spasavanjem ljudi i gradova, pokušavajući da spasu ono što se spasti da i bilo je sasvim jasno da će se ljubimaca i stoke setiti tek na kraju. Srećom, uspeli smo da spasemo više od 400 pasa.
Šarplaninac na lancu– Najteža scena na koju sam naleteo u poplavljenom Obrenovcu jeste uginuli pas, šarplaninac, koga su vlasnici verovatno bežeći pred naletom bujice zaboravili da odvežu. Tako da je beživotni, krupni pas ostao lancem vezan za kućicu. Nije mogao da se spase, voda ga je udavila. Plutao je, a ja, koji sam tokom studiranja sam naučio i na smrt, osetio sam suze u očima – otkriva Vuk Ignjić. |
Svi veterinari okupili su se na Veterinarskom fakultetu i krenuli u Obrenovac. Profesorka Veterinarskog fakulteta Natalija Milčić Matić sa grupom spasilaca životinja krenula je u akciju.
– Kada smo stigli do hotela u Obrenovcu, rekoše nam da dalje ne možemo, ali tada smo kontaktirali gradskog sekretara za poljoprivredu Ivana Soču, koji je bio glavni u Kriznom štabu za poljoprivredu. Tako su nas uputili da se javimo kolegama iz nemačkog udruženja Četiri šape, s predstavništvom u Bugarskoj, koje je već bilo na terenu. Napravili su i punkt za spasavanje i prihvatanje životinja, a imaju veliko iskustvo u akcijama spasavanja životinja širom sveta – objašnjava Natalija Milčić Matić.
Četiri šape su imale 19 spasilaca, imali su čamce, kombije i mobilnu kliniku i svu neophodnu opremu za spasavanje životinja.
– Uglavnom svi govorimo o ugroženim psima, jer su mačke mnogo snalažljivije nego psi, a ptice su vlasnici nosili sa sobom ili ih puštali iz kaveza. Što se tiče stoke, nje u centru Obrenovca nije bilo, a u seoskom ataru poljoprivrednici su se pobrinuli da prvo stoku spasu i namire, pa je bilo potrebno samo da im donesemo hranu – kaže profesorka Matić i dodaje da je stoka izvor prihoda seoskom stanovništvu i zato su seljaci prvo mislili na životinje, a tek onda na spasavanje sopstvenog života.
Urlik vepra
– Krenuli smo sa dva kombija i čamcem pa dokle stignemo idemo kombijem, a dalje čamcima. Imali smo stalni kontakt sa vlasnicima ostavljenih ljubimaca. I tog dana smo pošli u spasavanje u Zabrežje na molbu jednog vlasnika psa. Na putu do Zabrežja dospeli smo u poplavljeno dvorište, koje je plivalo pod vodom oko 70 cm.
Čuli smo urlikanje neke životinje i krenuli ka njoj. Radilo se o velikom vepru, koji je privremeni spas od vode našao u uskoj, uzdignutoj prostoriji u dvorištu, ali bio je okružen vodom, koja je pretila da ga odnese. Stigli smo u poslednji čas, spasli smo ga. Put smo nastavili ka psu u Zabrežju – seća se Javor Gečev iz Četiri šape i objašnjava da su sve životinje bile preplašene, a otkriva i to da su zaboravljeni ljubimci sasvim nepoznate ljude doživljavali kao najbliskije.
– Uplašeni psi su zavijali, lajali, a kada bismo im prišli, umirili bi se i mi smo ih bez muke prebacivali u čamac. Posle je sve bilo znatno lakše. Životinjski instinkt je čudo. Neverovatno je koliko su sve životinje koje se nađu u spasilačkom čamcu bile mirne i tihe, kao da su znale da pomoć treba i drugima i da idemo ka njima.
Dešavalo se da imamo nekoliko različitih životinja u čamcu, a ne čuju se, a kamoli da se pokoškaju – kaže za "Vesti" 28-godišnji student završne godine Veterinarskog fakulteta Igor Pešić.
Životinje su bile u šoku i njima su kao i ljudima trebali voda, hrana, topla reč utehe, a nekima i lekovi…
– Važno je da smo mnoge pse spasli i da su se sreli sa svojim vlasnicima. Bili su to dirljivi susreti, koji su terali suze na oči. Zabrinuti za neizvesnu budućnost, vlasnici pasa u prihvatnim centrima su grlili svoje ljubimce kao najrođeniji rod, a psi su im se umiljavali i radosno gledali, opraštajući im što su ih na trenutak zaboravili – kaže Igor, objašnjavajući da apsolutno razume u kakvom procepu su se našli vlasnici kada su morali da ostave bespomoćne pse.
