Nedeljom i crkvenim praznicima se nije smelo raditi skoro ništa, osim onoga najnužnijeg, a petak se smatrao izuzetno nesrećnim danom za započinjanje većeg posla. Naročito se na Veliki petak nije smelo raditi ništa oko zemlje, pogotovo one poslove u kojima je trebalo krčiti i saditi. Za veće je poslove ponedeljak bio najsigurniji. Ko je polazio na put, a nešto zaboravio da ponese, nije se smeo vratiti nazad, jer bi mu posao ili put bili neuspešni. U povratku nema sreće, govorilo se u narodu.
U mitologiju i verovanje naroda bili su usađeni i stabla i drveće, koje se delilo na srećno i nesrećno. Tako su hrast smatrali posebno srećnim drvetom, a verovali su da se u njegovoj krošnji povremeno sakupljaju dobre vile. Srećni su i vrba i bor, a ona koja donose ili izazivaju nesreću su orah, bagrem i jasika. Za orah je vladalo verovanje da je preko svog dugačkog korena povezan s podzemnim svetom, te da u njegovo deblo najradije udara grom. Do današnjih je dana uvreženo mišljenje da će se onaj ko zaspi u debeloj i teškoj hladovini oraha probuditi bolestan, a možda se više uopšte neće probuditi. Verovalo se da se u krošnji oraha okupljaju veštice.
Vuk Karadžić je ostavio zanimljiv zapis o senovitom (nesrećnom) drvetu: "Kad se ko boji da nije sjenovito ono drvo koje je posjekao, valja da na panju njegovu živoj kokoši odsječe glavu onom sjekirom, kojom je drvo sjekao, pa mu neće ništa biti ako bi drvo bilo sjenovito."
U narodu se duboko verovalo da svaka kuća ima kućnu zmiju i da se ona ne sme ubiti, jer će umreti čeljade koje je ubije, a i domaćinu je život u opasnosti. Takođe se verovalo da ko uhvati ili zgazi daždevnjaka, a on pisne, čovek će ostati gluv. Pred žabama je trebalo držati zatvorena usta, kako ne bi čoveku izbrojala zube, jer će umreti onaj kome žaba prebroji zube.
