Za nekoga ko se izlaže smrtnoj opasnosti i danas se kaže da "nosi glavu u torbi", a da je malo poznato poreklo tog izraza. Kada su Turci 1815. godine pokazali knezu Milošu odsečenu glavu Stanoja Glavaša i napomenuli kako je njegova, Miloševa sada na redu, on je odgovorio: "Ja sam svoju glavu odavno metnuo u torbu, i već nekoliko vremena tuđu na svojemu ramenu nosim".
Evo kako je došlo to tog odgovora. Turci su imali običaj da presuđuju pobunjenicima i svim ostalim svojim neprijateljima tako što ih nisu ni vešali ni streljali, nego ih obezglavljivali, kako bi njihove glave mogli da nabodu na kolje i izlože na vrhu neke kule ili na gradskom bedemu. Bio je to svojevrsni znak trijumfa, ali i ubedljivo sredstvo zastrašivanja. Glavu su, do mesta gde je trebalo da bude izložena, nosili u torbi, odnosno u konjskoj zobnici koja je visila o vojničkom sedlu.
U celom svetu je rukovanje uobičajen i najviše raširen način pozdravljanja prilikom susreta ili rastanka, koje je u drevna vremena, kada je nastalo, imalo i simbolično i praktično značenje. Kada su se dva čoveka približavala jedan drugome sa ispruženom i otvorenom desnom šakom, oni su time hteli da pokazu kako u njoj ne drže oružje spremljeno za mučki napad, te da su njihove namere iskrene i prijateljske.
Za ruke je vezan i još jedan stari simbolični gest, koji se i danas koristi, a pripada sujevernim radnjama, onima čiji je cilj da se obezbedi sreća u nekom poduhvatu. To je "ukrštanje prstiju", tj. pravljenje znaka krsta tako što se srednji prst čvrsto ukrsti preko kažiprsta. U poređenju sa drugim znakovima iz bogatog i raznovrsnog "govora gestova", čije se poreklo gubi u tmini vremena, poreklo običaja ukrštanja prstiju za sreću sasvim je jasno. Ovaj gest potiče i vremena najranijeg hrišćanstva. U prvo vreme, kada su hrišćani bili u ilegali zbog okrutnih i čestih progona, oni su ovaj neupadljivi znak krsta prvenstveno su koristili za međusobno prepoznavanje, a i pravljenje znaka krsta hrišćanska je zaštita protiv đavola, dakle, protiv zle sreće.
