U šumi zvanoj Rankovača vode se krvave borbe. Eksplozija granate ranjava dva vojnika Drugog prekobrojnog puka Kombinovane divizije. Iako teško ranjeni, ne dopuštaju drugovima da napuste borbu da bi im pomogli, nego se sami snalaze i sa izrazitom upornošću uspevaju da se domognu prazne kuće Tihomira Stevanovića u Tekerišu.
|
Pre tačno 100 godina odigrala se slavna Cerska bitka, prva pobeda savezničkih snaga u Velikom ratu. "Vesti" donose malo poznate priče o gotovo zaboravljenim srpskim herojima iz te bitke. |
Ujutru crna trojka agresorskih vojnika pronalazi iscrpljene ranjenike i kao na lutriji jednog ubija, a drugog, videvši da su mu obe noge izranjavane i da se ne može kretati, ostavlja da umre u mukama.
Nisu računali Austrougari na odlučnost i inat srpskog seljaka. Ranjeni Mileta Milutinović, iz svilajnačkog sela Sedlara, skupio je snage i uspeo da uđe u kuću, pronalazi peškir i u njemu devojačku spremu.
– Mileta je u sanduku pronašao dva peškira, kakve su u to vreme devojke tkale i ukrašavale za svoju spremu, i njima je previo rane. Kasnije su ga pronašli srpski vojnici i odneli na bezbedno. Preživeo je rat i vratio se u svoje selo, a jedan od peškira uspeo je da sačuva i donese iz rata. Prošlo je 60 godina i 1974, na godišnjicu Cerske bitke, Mileta je sa unukom došao na obeležavanje jubileja i potražio kuću u kojoj je našao spas.
Peškir je ostavio Mesnoj organizaciji saveza boraca koja ga je kasnije predala Narodnom muzeju u Šapcu. Peškir je tankog platna, dugačak oko metar i 45, a širok skoro 50 centimetara. Izvezen je i na njemu piše na jednom kraju "Persa Spajića đevojka", na drugom "Dobro jutro, dobri domaćine. Sretan ti praznik", a krajevi su ukrašeni čipkom – kaže Svetlanka Milutinović iz Narodnog muzeja u Šapcu.
ReplikeUdruženje žena invalida rada iz Šapca tka repliku Persinog devojačkog peškira. Istkali su ih, kaže Milutinovićeva, do sada petnaestak koje Grad Šabac daruje visokim zvanicama. Posebnost tog poklona jeste ta što uz njega ide i izuzetna priča stara pun vek. |
Mileta se dobro sećao i krvave Rankovače i mesta gde je ranjen, a primetio je i da u dvorištu kuće iz koje je uzeo tkaninu nije više bilo hrasta. Sudbina je htela da peškir devojke Perse, udate za Tihomira, neposredno pred rat spase život jednom srpskom borcu.
Nasuprot Mileti, sama Persa nije imala sreće. Lepa plavokosa žena bila je pismena, što tada nije bio često među devojkama sa sela, a čitala je i latinicu. Imala je svega 23 godine kada je umrla od grudobolje ostavivši za sobom tek rođenu kćerku Živku i petogodišnjeg sina Milisava.
Sedlo i trubaIako predmeta iz Cerske bitke, ali i ostalih velikih bojeva ima po muzejima, nije mnogo onih koji sa sobom nose i priču poput Persinog peškira. U Narodnom muzeju u Šapcu čuva se i sedlo konja Acule sa kojim je kroz Prvi i Drugi balkanski i kroz Veliki rat projahao vojnik Dragomir Rajić iz Uzeća kod Bogatića kao borac Konjičkog puka Drinske divizije. Po povratku iz ratova, Rajić svog konja-saborca, koji mu je život spasao u prelasku preko Albanije, ‘penzioniše" i ostavlja ga da živi neopterećen seoskim poslovima. Kada je došlo vreme da Acula ode na drugi svet, Dragomir je pozvao saborce i sahranio ratnog druga onako kako je to noseći ga kroz ratne vihore zaslužio. U muzeju se čuva i truba vojnika Pavla Mutavdžića iz Mačvanskog Metkovića koji je sa njom signalizirao naređenja kroz balkanske i Veliki rat. |
Ni Milisav nije bio dugog veka, pa umire 12 godina posle majke, a Živka se udala i dobila četvoro dece. Dočekala je i devetoro unučića i šestoro praunučića pre nego što se na Uskrs 1986. pridružila majci i bratu. Mileti se nije ispunila želja da još jednom obiđe poprište ljutog boja i krajem 1981. odlazi u nebesku diviziju svoji ratnih drugova.
Iza njih je ostao devojački peškir i priča o sudbini jednog vojnika ranjenog u boju sa svirepim neprijateljem.
