Među dugogodišnjim štićenicima Humanitarnog mosta “Vesti”, samohrana majka Mihrija Murić iz zabitog sela Stup kod Rožaja, ima najduži “staž”, naši čitaoci i drugi dobrotvori pomažu joj duže od dve decenije, da nije bilo apela u “Vestima” i ljudske dobrote, ko zna šta bi danas bilo sa njom i njenim sinovima Enesom i Ernesom.
Dobar drvoseča
Iako važi za izuzetnog radnika i jednog od najboljih drvoseča u ovom kraju, Mihrija nije mogla da opstane u planinskoj zabiti i bespuću, tek kada su joj naši čitaoci i drugi dobrotvori kupili kravu, nekoliko koza, motornu testeru, šporet i televizor, konačno je, polovinom prošle godine, koliko-toliko, “stala na svoje noge” i mogla da živi od svojih “deset prstiju”.
Uvereni da joj pomoć dobrotvora više neće trebati, tada smo, u dogovoru sa skromnom Mihrijom, celog života naviknutoj na muku i sirotinju, pozvali potencijale donatore da svoje priloge usmere drugima koji su u većoj nevolji i kojima je pomoć potrebnija. Za godinu dana nije joj stigla ni jedna donacija.
Sama sam pozvala dobre ljude da mi više ne šalju pomoć, jer sam verovala da ću sečom šume, sa kravom i nekoliko koza koje su mi svojevremeno kupili dobri ljudi, moći da se prehranim i školujem decu, možda bi i bilo tako da se nisam teško razbolela i jedno vreme pala na postelju, nemoćna da bilo šta radim i zaradim, malo crkavice koju sam imala brzo sam potrošila, istopile su se i zalihe brašna i drugih namirnica, nagomilao se dug za struju… Još se oporavljam, pa ponovo moram da tražim pomoć čitalaca Vesti i drugih dobrotvora, nadam se da me ipak nisu zaboravili – priča Mihrija i ističe da više nije sigurna da će sečom šume, branjem šumskih plodova i mužom krave moći da prehrani sebe i sinove.
Teška bolest
Lekari kažu da ću se oporaviti i da ću ponovo moći “u šumu”, bogu se molim da bude tako, važno mi je da ozdravim i da se sada izvučem iz ove teške situacije. Nakon smrti supruga Abdulaha, koji je godinama bio šlogiran i meni na rukama, koga sam na leđima nosila do asfalta i lekara, i korone, koju sam ja i deca jedva preživeli, ovo mi je najteži period u životu, svaka pomoć bila bi mi zlata vredna – dodaje Mihrija.
Selo Stup u kome Mihrija, u kućerku nalik na baraku, živi sa sinovima, nalazi se visoko u brdima iznad srpsko-crnogorskog graničnog prelaza Dračenovac, do asfalta je potrebno bar sva sata pešačenja, u selu gotovo da nema ljudi, svi su otišli za boljim životom, pa Mihriju, i kad je zdrava, sve ređe angažuju za seču šume, nema kome da proda ni malo mleka i sira što proizvede, leti, da bi prehranila sebe i sinove, po okolnim šumama traga za pečurkama, klekom i šipurkom.
Ostala u zabiti
Kad mi je bilo najteže pomagali su mi dobri ljudi, pomoć mi je stizala sa svih strana sveta, čak iz Amerike, Kanade i Australije, neki od dobrotvora lično su mi, prilikom prolaska kroz ove krajeve, uručivali pomoć, “Vesti” i humanitarac Hido Muratović uvek su bili uz mene, nikada im to ne mogu i neću zaboraviti. Ostala sam u ovoj zabiti, daleko od ljudi i grada, jer nisam mogla da ostavim bolesnog supruga, a kada je on preminuo nisam imala gde da odem, svaki dan ovde je novi izazov i teška borba za goli opstanak, borim se i ne predajem, ali ne znam koliko ću još izdržati, možda će biti bolje kada Enes i Ernes odrastu i završe školu, bar će o sebi moći da brinu, do tada sve zavisi od volje Svevišnjeg i dobrih ljudi – naglašava pva siromašna samohrana maja sa severa Crne Gore.
Za brašno i ogrev
Mihrija je pred svaku zimu imala na zalihi po nekoliko džakova brašna, džakove je nosila na leđima, jer je put do njene kuće često neprohodan. Ove jeseni ništa nije pripremila, čak joj je i ogrev problem, jer zbog bolesti nije mogla da obezbedi drva. Preko potrebni su joj i lekovi, ako ne izmiri dug, preti joj i isključenje struje.
