Predsednik Poljske Bronjislav Komorovski panično moli Angelu Merkel da "udari šakom u sto"; da "zaustavi Rusiju u pokušaju da obnovi njenu imperiju". Kao u "životinjskoj farmi" Džordža Orvela – "četiri noge dobre, dve noge loše" – američka imperija kojoj se Poljska (na svoju nesreću) bacila u naručje, je dobra, a ruska imperija bi bila loša stvar. Američka imperija kojoj Varšava stavlja na raspolaganje poljsku teritoriju za instaliranje vojnih baza na puškomet od Rusije, jeste Majka Tereza; ruska imperija bi bila crni Mefisto.
Mora da je vrag odneo šalu kad poljski predsednik ovako bogoradi i moli kancelarku da pošalje pancere na Vladimira Groznog.
Rusija je, veli Komorovski, izvršila invaziju na Ukrajinu, a nemačka "ljubaznost" prema Rusiji i Putinu "ne vodi ničemu". Angela Merkel kojoj, eto, srce puče za Rusijom, trebalo bi da "izvuče neke pouke iz istorije"; da, valjda, izvuče bazuke i krene u još jedan "drang nach osten". Ali, pre nego što krene, trebalo bi da revidira protivljenje Berlina namerama NATO-a da ojača njegovo istočno krilo instaliranjem stalnih vojnih baza na zapadnim granicama Rusije sa, naravno, Poljskom u prvim jurišnim redovima.
Ne razume sadašnja poljska vlada i Komorovski, personalno, zašto Angela osporava Poljskoj isti nivo bezbednosti kakav su Nemci imali u decenijama hladnog rata zahvaljujući upravo stalnom prisustvu američkih vojnih baza u Nemačkoj. Pa je, stoga, nemačka naivna dobroćudnost (prema Rusiji) "danas opasna". Reče Komorovski.
Ako se Vladimir ne zaustavi na vreme, ako se zametak nove ruske imperije ne dotuče dok je još mali, ako kancelarka ostane ovako mekog srca, uskoro će Evropa "morati da sedne za pregovarački sto sa Vladimirom Putinom, ali iznad leša Ukrajine". Tako reče.
Ne laje Garov nikada radi sela.
Istorija katoličke Poljske prema Rusiji je suviše ozbiljan memento. Komorovski zna iz koje puške puca, koliko je njegova katolička Poljska kroz istoriju "zadužila" pravoslavnu Rusiju, kakvo mu istorijsko srce kuca u katoličkim grudima. I – naposletku – zašto roni suze nad Ukrajinom.
U četiri godine 17. veka (1609-1613) Poljska je bila okupirala najveći deo (oko 80 odsto) onoga što je u to vreme bila (ukrajinska) Rusija. Pogrom koji su Poljaci izvršili nad pravoslavnim Rusima poseban je primer zverstva u celoj istoriji čovečanstva. Današnji katolički zapad Ukrajine proizvod je tog perioda poljske, katoličke okupcije – masovnog ubijanja, pokatoličavanja Rusa i osnivanja Grčko-katoličke, unijatske crkve u kolevci ruske države.
A onda je u okupirano "srce Rusije" kozački ataman Bogdan Hmeljnicki stigao sa konjanicima iz zaporoških stepa (1648) i u Kijevu dočekan, od porobljenih Rusa, kao novi Mesija. Ostao je još zapamćen po poruci poljskim okupatorima da je došao u Kijevsku Rusiju, "majku svih Rusa" da sa njima (Poljacima) "zametne boj" i da ih protera iz "svete ruske zemlje".
Zverstva Poljaka nad Rusima i nasilno pokatoličavanje ruskog življa su istorija. Ali istorija je tvrdoglava stvar – koliko god da je isteruješ iz kolektivne svesti ljudi i naroda, ona ti se sve više pomalja i u sadašnjosti i budućnosti.
Ništa se u kolektivnom istorijskom pamćenju, ni Rusije ni Poljske, nije promenilo od poljske okupacije Kijeva, preko tenkova maršala Žukova u Poljskoj – u završnici Drugog svetskog rata, do Vladimira Putina. Samo što se, najčešće, lekcije iz istorije slabo uče i još slabije pamte.
Poljska ponovo traži đavola i gura slamčicu u nos ruskom medvedu. Malo su joj za nauk bile dosadašnje lekcije iz Rusije, nemačka okupacija u Drugom svetskom ratu i ruska kazna poljskim kolaboracionistima sa Hitlerom u Katinskoj šumi pri kraju rata. Današnji servis američkog imperijalizma u Varšavi ponovo se igra vatrom. Kao da je sve zaboravio. Kao da ništa, ni iz najbliže istorije, nije naučio. Ali Putin jeste naučio i nije zaboravio.
