Ni visok ni nizak, ni star ni mlad. Ili, po meri je naš Parižanin Petar – Pepi Petrović. To visok-nizak je bilo bitno prilikom ne tako davnog dodeljivanja vojne uniforme (nije se trebalo šiti), a što se tiče starosti, nanizanim godinama (82) može da razume davna ratna zbivanja, dok mu mladalačka hitrina i stabilnost na nogama omogućavaju da satima ukipljeno stoji na mestima gde se oficijelno obeležavaju jubileji posvećeni Velikom ratu.
Čovek hitre misli, dobre moći zapažanja i objektivne analize, energičan i odlučan, nepopustljiv sve do realizacije zadataka koje je sam sebi propisao. Bez dlake na jeziku, majstor da svakome ko zasluži žestoko “skreše u brk”. Kod Pepija je još osobina, a u konačnom zbiru moglo bi se reći da o njemu svi sve znaju, a niko ništa ne zna.
– Upoznao sam sve predsednike Francuske od Miterana do danas. Tokom ceremonija i pozdrava zastava, svakome sam govorio: Pomozite srpskom narodu, u Prvom svetskom ratu bili smo braća po oružju. Fransoa Oland i Emanuel Makron me prepoznaju. Nedavno, u Beogradu, kad me je Makron video, rekao je: “Vi živite u Beogradu?”, odgovorio sam: Idem tamo gde vi idete. Pre nekoliko dana, na svečanom ručku u Jelisejskoj palati, Makron se mnogo obradovao poklon-rakiji Žuta osa koju sam doneo sa Cera.
Pepi putuje Evropom, obilazi groblja starih ratnika i memorijalne spomenike. Uz njega izvezena zastava “Za kralja i otadžbinu”. Uniforma dekorisana medaljama. Češće je ozbiljan nego nasmejan, govori glasno, brzo, navijeno, a nepromenljiva tema je – Prvi svetski rat. O Soluncima sve zna, neki Solunci su znali njega. A da li se umori, zaželi li ponekad od svega dići ruke? Nikad!
Pepi ne pije, može samo jedna rakijica, prava domaća, u putnoj agenciji kod prijatelja Miće Aleksića. Pepi ne puši. Dnevno propešači desetak kilometara: pre podne od stana do Crkve Sv. Sava u ulici Simplon, popije kafu, pa nazad kući. Ista maršruta je poslepodne. Svaki dan.
Ne zna pevati, a najviše voli pesme “Kreće se lađa francuska” i “Tamo daleko”. U Srbiji posećuje pozorište, u Parizu prolazi pokraj pozorišta. Francuski mu je “osrednji”, na francuskom ne zna da piše. Vozi zeleni ajkulu iz 1973. godine. Slava mu je Đurđevdan. Francuska država mu je uručila više vrednih priznanja, Srbija nikad ništa.
Rođen u Ohridu 1937, od mame Milice i oca Milašina, koji je iz sela Svljuge kod Kosijerića. Pre rata je otac bio vojno lice, ubili mu kuma Srbina, te 1941. svi su Srbi morali da beže, pobegao i on za Beograd. Pridružili smo mu se kasnije, golišavi, majka sa zavežljajem na leđima. Uz nju stariji sin Blagoje i ja. Stomak joj do zuba. Šta će, ode otac do Nedića, traži stan i dobije. Malo nakon toga, te iste 1941. godine, rođen je moj mlađi brat Branislav.
– Živeli smo u Beogradu, na Mostaru. Sećam se aprila 1946. godine. Došla Ozna, uhapsili oca, posle 18 meseci zatvora ga pustili i rekli: “Nisi kriv!” Sećam se i bombardovanja Beograda, panika me uhvatila, pobegao sam kod komšije. Posle nekoliko dana strah se izgubio, gledam mirno u nebo, bacaju bombe, najviše na železničku stanicu. Pamtim i oslobođenje Beograda. U školu sam pošao 1944, imao sam veronauku, brzo su je zabranili.
Momčić sam. Na moru, u Makarskoj radim u magacinu, jednog Srbina invalida prebiju, vidim, istu režiju spremaju za mene i pobegnem vozom u Pariz, kod brata. Struja je bila moja profesija. Posla koliko hoćeš. Slave Francuzi Dan Republike 14. jul, sviraju harmoniku, pevaju, igraju, ja ustreptao, sebi govorim: Ovo je Srbija – seća se Pepi i nastavlja:
– Zarađivao sam dosta, pola ode na stan i hranu, pola ostane za provode. Išao sam u Versaj, u klub Paša, golišave žene igraju na stolu. Baš sam se provodio. Na TV ili radiju čujem da u Pariz dolaze srpski Solunci. Bila je to 1989. godina. Šajkaču na glavu i krenem da ih dočekam, ugledaše me, počnu me grliti, ljubiti, dovikuju se: “Evo jednog Srbina.” Tako je počela moja ljubav prema Soluncima. S njima i njihovim naslednicima idem u Solun, na Krf, po bivšoj Jugoslaviji. Tako sam i učio o Prvom svetskom ratu. Od toga se u Jugoslaviji bežalo kao đavo od krsta. Gde god se okreneš, sve komunisti. Ni u Ambasadi u Parizu nisu shvatili šta znači Prvi svetski rat, nisu smeli izaći na groblje Solunaca, nisu smeli položiti cveće pred spomenik Karađorđevića, sve je bilo zabranjeno.
A u meni raste poštovanje prema borcu. Za mene je pravi borac onaj koji je albansku golgotu prošao bos, žedan, gladan, smrznut, šugav, bolestan. Strašno su stradali.
Pre 100 godina se život davao za otadžbinu, to danas ne postoji, danas se život daje u jurnjavi automobila, u nerešenim međusobnim obračunima, u drogi, nikako herojstvom za svoj narod.
Moja ljubav su Solunci. Upoznao sam ih dvadesetak i svi su prva liga. U najlepšem sećanju mi je ostao Miloš Tošić, jedini preživeli od 1.300 kaplara, stigao je i do Amerike, upoznao Nikolu Teslu, u Rusiji je radio u našoj Ambasadi, veliki čovek. Divio sam se Naumu Đorđeviću, našem poslednjem živom Soluncu. Preminuo je u 103. godini. Iako je bio lekar, svima je govorio da je sanitetski pukovnik. Miteran ga je poljubio u ruku, svi su ga voleli, a jedini sam ja otišao na sahranu. Isto kao i pre nekoliko godina ambasadoru Predragu Simiću. Nosio epitet najboljeg ambasadora, a samo ja otišao na ispraćaj na večni počinak. Mi smo narod koji brzo zaboravlja.
Mnogo je groblja junaka Prvog svetskog rata. Krf, Solun, Bitolj, Skoplje, Beograd, ima ih više u Mađarskoj i Austriji. Najveće je groblje u Češkoj, u Jindrihovicama, tamo počiva 7.100 Srba zarobljenika i 189 Rusa. Kad sam prvi put otišao pljusnula je strašna kiša. Kustos mi otvori vrata kosturnice, kad šiknu voda i sve poplavi. Pomislio sam: “Ovo je bog poslao kako bi nas opomenuo o lošem stanju.” Po povratku u Beograd kucao sam na razna vrata, molio da se to srpsko groblje sanira. Deset godina sam bio neumoran. Ništa. Onda napišem pismo češkom predsedniku Vaclavu Haveru, odgovori mi da je groblje o svom trošku popravio 1995. godine i da se za sve dalje obratim Srbiji. Šta sad? Srbija neće. Februara 2012. napišem pismo predsedniku Ruske federacije Medvedevu, u pismo stavim fotografiju tog ruiniranog stanja. I, 2013. godine me poziva Ruska ambasada iz Praga, informiše da su sve popravke uradili Rusi.
Parisko groblje, sa 756 srpskih Solunaca je bilo u lošem stanju. Odem kod mesje Kaspareta, ministra iz De Golove vlade, kasnije je bio gradonačelnik devetog arondismana, on kontaktira Francusku armiju, za godinu dana sve je obnovljeno. Troškove je snosila francuska država, koja ceni i čuva sva vojna groblja u Francuskoj, 15 ih je, i sva su upisana u francusko nasleđe.
U mestu Mo izgradiće se Muzej Velikog rata. O tome me obaveštava inicijator i kolekcionar Žan Pjer Verne, za eksponate nam nudi odeljak srpske istorije. Obilazim predsednika Srbije, njegove savetnike, direktore muzeja, duša mi na nos izašla, a oni ni makac. Na kraju, ta totalno nezainteresovana država Srbija, za Muzej Prvog svetskog rata šalje jednu partizansku pušku sa grbom FNRJ. Strašno i smešno. Ili, predsednik, Boris Tadić otkriva spomen-ploču u čast srpskih vojnika u Muzeju invalida (Muzej oružja), nikoga nema, jedina zastava je bila moja. Pred ambasadorom Duškom Batakovićem govorim Tadiću: “Niste posetili groblje Solunaca, to nije lepo od vas.” Odgovora mi da on nije pravio program, ali i da će sledeći put ići na groblje Tije. Ispunio je obećanje.
Ambasador Bataković mi je pomogao kod postavljanja spomen-ploče u aveniji Pjer od Srbije. Saopštavam mu da sam odlučio da se ploča otvori 11. novembra 2011. godine, a Bataković razrogači oči: “Odlično, tačno na taj dan pre 100 godina kralj Petar je poslednji put bio u Francuskoj.” Nisam znao, sunce me obasja. Odmah odem do predsednika osmog arondismana mesje Labela, sve je za nas odradio, samo smo mi ploču otvorili.
Radio sam i na dovođenju lokomotive u Pariz, rariteta iz Velikog rata. Admiral Anri Lakaj me je pozvao, pitao o mogućnosti posudbe naše lokomotive povodom obeležavanja stogodišnjice završetka Velikog rata. Kaže mi da na tome rade od 2011. godine, sve će troškove oni snositi, ali iz Srbije nema reakcije. Dve godine sam se mučio oko toga, lično sam odneo pismo Vladi Srbije, Predsedništvu i Ministarstvu spoljnih poslova, tražeći da mi udare štambilj. I desi se da agilna premijerka Ana Brnabić i šef njenog kabineta sve dokrajče u roku od deset dana.
Radio sam i na osvetljavanju sela Žozije koje je 1916/17. godine školovalo oko 600-800 srpske dece. Za vreme svog predsednikovanja Tomislav Nikolić i prestonaslednik Aleksandar su odlikovali to mestašce, da bi sve zapelo i tek će predaja odlikovanja biti uručena 13. februara 2020. godine u rezidenciji ambasadorke.
Srbi bi trebalo da znaju da je 11. novembar u Francuskoj veliki državni praznik i da su godinama, u proslavama, Francuzi prihvatali samo srpsku zastavu i srpska udruženja. Sada postoji Evropa, upaljeno je zeleno svetlo i drugim zastavama.
Od 1989. sam ravnopravan zastavničar sa ostalim, a 2000. godine mi uručuju Počasnu diplomu zastavnika boraca. Kasnije sam među nosioce zastava uveo i tri naša člana: Stanu Bilbiju, Suzanu Reljić i Slobodana Đekića. Svi nas uvažavaju.
U slavu Srbije organizovao sam šest koncerata u svečanim salama pariskih Opština, pevali su operski umetnici: Živan Saramandić i Milka Stojanović, Dragan Stojnić, Dušan Jakšić, nedavno sam doveo hor Prizrenske bogoslovije i operske pevače. Ni u čemu mi država Srbija nije pomogla.
Nema više morala
Kad sam doterao “cara do duvara”, odlučim da se ženim u 58. godini života. Moja Snežana je Zemunka. Imamo dvoje divne dece. Milašin je rođen 1996. godine, krstio ga je na Krfu patrijarh Irinej. Moj sin je diplomirani inženjer elektrotehnike. Katarina je rođena 1998. godine, na Sorboni je student ekonomije. Naravno da sam ja glava porodice, za sve se pitam. Srbin sam i ne može žena da komanduje. Plaši me što se današnji svet promenio, ali ima izuzetaka. Nema više morala, respekta, poštovanja, domaćeg vaspitanja. Zabrinut sam.
Dijaspora pet para ne vredi
– Ne znam šta da kažem za srpsku dijasporu. Ne vredimo ni pet para, samo mislimo na svoj interes, za Srbiju ne marimo. Mladi su nezainteresovani. Retki su izuzeci. A ja i dalje jednako volim svoj narod i branim ga srcem. Francuzi me nikad nisu ućutkivali, jesu Srbi. Oni ne trpe kritike, misle da sve znaju – nabraja Pepi.
Često u otadžbini
– Idem često u Srbiju. Idem da se borim za narod, ali je to, uzaludan posao. Svi tamo su bogatiji od mene, voze kola, svi su u kafani, treba da rade, a neće da rade, svi kukaju i – pljuju po Srbiji – analizira Pepi.
