Ljudi se često prekrste kad čuju crkvena zvona, pa tako i Stanislav Popović. Ali on, za razliku od većine, ima osetljivije uho. A kako i ne bi, kad pripada šestoj generaciji porodice koja bezmalo dva veka drži najstariju livnicu zvona na ovim prostorima. Ako do sada niste čuli za Popoviće, verovatno jeste za neko njihovih ruku delo jer zvona koja su izlili krase Pećku patrijaršiju, manastire Tumane i Gornjak, Hram u Prebilovcima, kao i razne druge crkve po Evropi i svetu, između ostalih, i crkvu Svetog Luke, u Liverpulu, u Australiji, hram Sabora Srpskih svetitelja u Torontu, a odnedavno i Sirijsku pravoslavnu crkvu u Beču.
Stanislav procenjuje da je do sada “pod firmom” Popovića odliveno više od 4.000 zvona.
Zvonolivenje je stari zanat koji polako nestaje, a pravih, školovanih majstora, kakvi su Popovići, gotovo da više nema. Iako je u Jugoslaviji, između dva rata, bilo čak 26 livnica koje su izrađivale zvona (Merkur čuvenog Save Lozanića, Vojno-tehnički zavod u Kragujevcu, livnica Hristić u Bitolju, Cukrov iz Splita…), nakon oslobođenja su ostale samo dve.
– Jedina zvonolivnica koja je, pored naše, nastavila s radom posle rata pripadala je porodici Pantelić i nalazila se u Zemunu. Oni su nam bili rođaci po babinoj liniji, specijalizovani za izradu zvona i toranjskih satova. Poslednji vlasnik je poginuo 1972, a pošto nije imao naslednika, planirano je da se u toj zgradi napravi Muzej zanatstva. Od tada, do devedesetih, mi smo se jedini u Srbiji bavili ovim poslom. Onda se pojavio Mladen Kremenović i još nekoliko ljudi, koji su, direktno ili indirektno, mahom potekli iz naše škole.. Nažalost, naša livnica, najstarija u zemlji, srušena je u leto 2007. godine i zatrpana, pa se ja sada dovijam radeći kod prijatelja.
Tajne zanata
Stanislav primenjuje tehniku livenja zvona u pesku, koja je brža i jeftinija od livenja u glini. Sa glinom se, objašnjava, dobijaju lepše površinske šare, ali kvalitet zvuka može uvek da varira, bez obzira na tehniku koja se koristi.
Da izlije jedno zvono, potrebno mu je nešto manje od mesec dana, tako da napravi desetak-dvadesetak godišnje. Ipak, u poslednje vreme, sve je više angažovan oko elektrifikacije i remonta starih zvona. Čak i kad bi imao mogućnost da proširi proizvodnju, teško bi našao dobrog livca jer su većinom, manje ili više, priučeni.
– I u ovom poslu, kao u svakom drugom, najvažnije je steći rutinu, a za to je potrebno vreme. Međutim, ljudi se danas ne udubljuju u posao, ne trude se da ga usavrše, oplemene, da kad naprave grešku, otkriju uzrok, pa da je isprave… Nema tu nikakve misterije. Suština je da sam pronikneš u spoj svoje unutrašnje energije i Božje volje.
Sve počelo sa topovima
Prvu stranicu zvonolivačke sage porodice Popović ispisao je momak Jevrem, iz okoline Šavnika, koji je 1797. godine krenuo put Vićence da uči zanat od italijanskih majstora. Potom je, kažu, stigao i do Francuske, gde je ovladao livenjem topova. Postoji priča da je 1806, u Sremskoj Mitrovici, za Karađorđa, izlio top, koji nikada nije opalio, a od čije bronzane ušice je kasnije napravljena kruna za kralja Petra. Nakon toga, Jevrem sa sinom Avramom lije topove za ustanike, da bi naredne godine, ispod Kalemegdana, izlio i prva tri zvona.
– Posle sloma ustanka, moji preci su napustili zemlju, ali se vraćaju po obećanju knezu Milošu da će izlivati samo crkvena zvona. Tako su proputovali Srbiju uzduž i popreko jer se u to vreme cela porodica selila tamo gde je bilo posla. To je potrajalo do 1832. godine, kada je osnovana livnica. Zanat se prenosio sa kolena na koleno: od “prvog” Jevrema, na Avrama, koga je nasledio sin Jevrem, moj pradeda, preko dede Stanislava i njegovog brata Živojina, do oca i mene.
Koliko znam, firma je relativno dobro poslovala do Prvog svetskog rata i upada Austrijanaca, koji su sve opljačkali. Tada je sa ovih prostora odneto više od 28.000 tona zvona, zbog čega se na retko kojoj crkvi može naći neko starije od 100 godina. Uglavnom su sačuvana manja zvona, prečnika do 50 centimetara, dok su Austrijanci veća skidali i odnosili na pretapanje; među njima i jedno od pet tona, delo moga pradede, najveće zvono ikada napravljeno u našoj livnici – priča Stanislav.
Sa popom u zatvor
Popovićima to nije bio ni prvi ni poslednji put da su morali da počnu “od nule”. Tridesetih godina su i modernizovali obnovljenu livnicu. Novu tehnologiju je doneo Živojin, aeroinženjer školovan u Gentu, koji je radio u firmi “Gnom Ron”, a specijalizaciju završio u Rols Rojsu. Tamo je dobio licencu za fosfornu bronzu, koja je važila za najkvalitetniju u avioindustriji. Kada se vratio u zemlju, stupio je u službu Kraljevskog vazduhoplovstva Jugoslavije, i vođenje livnice prepustio mlađem bratu, dedi Stanislava Popovića.
– Firma je opstala i tokom nemačke okupacije, a onda je dedi sve konfiskovano; i kuća, i livnica sa svim mašinama i opremom. Od te livnice je napravljen Minel u Jagodini. Deda je osuđen na smrt, ali su se njegovi radnici bunili, pa mu je smrtna kazna preinačena na 20 godina robije; onda je i to preinačeno, da bi na kraju odležao tri godine po raznim zatvorima. Njegov brat Živojin, koji je imao čin kapetana, prebegao je na početku rata preko Makedonije i Grčke u Kairo, i priključio se Britanskom ratnom vazduhoplovstvu. Ostao je u njihovoj tehničkoj službi do kraja rata, i vratio se u zemlju 1944, sa eskadrilom spitfajera, pa vlasti nisu mogle da ga optuže za saradnju sa okupatorom kao dedu, koji je ostao ovde i radio. Pošto je bio vrstan stručnjak za avione, a imao je i licencu za fosfornu bronzu, Živojinu su posle dve godine dozvolili da otvori privatnu livnicu, tada jedinu u zemlji. Tako je kupio plac u Francuskoj ulici, u Beogradu, i nastavio da radi. Dedu, to jest, svog brata, koji je došao u Beograd, zaposlio je kao radnika. Kad je Živojin umro 1957. godine, porodični posao je preuzeo moj deda – priča Stanislav.
Prema njegovim rečima, livnica “Popović” je do 1972. godine uglavnom radila odlivke od obojenih metala za vojsku, železnicu i bolnice. Bili su snabdevači specijalnih bronzi za sve vojnotehničke zavode (Rajlovac, Zagreb, Mostar, Zemun), ali su plaćali i najveći porez na opštini Stari grad, veći, kako Stanislav kaže, od ukupnog poreza svih ostalih firmi.
– Livenje zvona je dugo bilo zabranjeno, a deda je tada stalno bio pod nadzorom. Čak je ponovo hapšen, zajedno sa sveštenikom iz Grocke, jer mu je ilegalno odlio zvono za crkvu. Za to delo, odležali su po tri meseca u zatvoru.
Brojnije narudžbine počele su da pristižu tek kada je Katolička crkva počela da obnavlja svoje hramove po Hrvatskoj i Bosni. Mi smo u tom smislu dugo zaostajali za njima, kao da smo raskrstili i sa Crkvom i sa Bogom.
Zgrada umesto livnice
Prva srpska livnica zvona “Popović”, koja se nalazila na uglu ulica Žorža Klemansoa (tada Francuske) i Dunavske, srušena je 31. avgusta 2007. godine. Rušenje je počelo u pet sati ujutro, kada su bageri Beomarkinga i obezbeđenje firme Gem, koje je angažovala američka kompanija Oušn Atlantik, bez ikakvog upozorenja, upali na plac koji su Popovići koristili od 1946. godine. Pod ruševinama su ostala nova i stara zvona, kao što je zvono koje je kralj Milan poklonio manastiru Gornjak i zvono koje je poklonio kralj Aleksandar, porodične biste, vredne skulpture poznatih umetnika, specijalni, ručno rađeni alati i više od 150 šablona za izlivanje zvona.
Uzalud su Popovići tražili pomoć policije i drugih službi; na mestu gde je šest decenija bila livnica zvona podignuta je luksuzna stambena zgrada.
– Mi smo ušli u spor sa firmom Oušn atlantik još 2006. godine i tek nedavno je Apelacioni sud pravosnažno potvrdio presudu Višeg suda da nam se isplati odšteta. Za to vreme, promenili smo skoro 10 advokata i potrošili između 80.000 i 100.000 evra. Sreća u nesreći je da smo imali svedoke i svu potrebnu dokumentaciju. U julu smo podneli zahtev za izvršenje i sad čekamo da vidimo šta će se dalje dešavati – kaže Stanislav za “Vesti”.
Nije dovoljan internet
Sa internetom više ništa nije tajna, za sve postoji recept, ali ne može svako da bude vrhunski kuvar, kaže Stanislav. To važi i za zvonolivenje. Mora sve da se spoji. Nije dovoljno samo odliti zvono već i da se napravi jaram, da ga postaviš, da zvonik bude adekvatan. Sve to i još štošta mora da se poklopi da bi zvono bilo kako treba i da ima onaj veličanstveni zvuk.
Kolaudator
Pri Katoličkoj crkvi, u bivšoj Jugoslaviji, postojao je stručnjak za crkvena zvona, kolaudator, koji je pomoću posebnog intrumenta, nalik pištaljci, određivao ton zvona, koliki mu je odzvon i slično. Jedan od poslednjih kolaudatora je bio otac Franjo Ačko, iz ljubljanske nadbiskupije, koji je važio za apsolutnog sluhistu. Stanislav Popović sumnja da ovo zanimanje još postoji.
Hram Svetog Save
Stanislavovom ocu Jevremu svojevremeno je predloženo da izradi zvona za Hram Svetog Save na Vračaru, ali se to, sticajem okolnosti, nije ostvarilo.
– Po projektu Deroka, predviđeno je da Hram ima odvojeni zvonik. Ono što sada nazivaju zvonicima, zapravo su ukrasne kupole, pod koje su stavljena zvona. U početku, zamisao je bila da pod svakom bude po pet klasičnih, tonski složenih zvona, tako da najveće bude od 5.200, a najmanje od 700 kilograma, i da zvone istovremeno, da bi se što dalje čula. Otac je u skladu s tim izradio i skice, ali su graditelji odustali od tog plana i odlučili se za zvona koja sviraju određenu melodiju, takozvani glokenšpil ili igru zvona. Negde u to vreme, tadašnji protoneimar, arhitekta Branko Pešić posetio je Jevrema i tražio mu da ga malo poduči o zvonima, kako bi mogao da pregovara sa raznim firmama po inostranstvu. Otac mu je rekao: Razumeo bih da me je to pitao neko sa ulice, ali vi ste ipak profesor. Zamislite da ja vama kažem: Možete li da me naučite nešto o arhitekturi, ja bih da pravim ili projektujem kuću? Tu se Pešić naljutio i kazao: Vi nećete raditi zvona. Više nikada nije došao kod nas. Kasnije su njemu bliski ljudi izjavljivali za novine da u Srbiji ne postoji nijedna livnica koja lije crkvena zvona – priča Stanislav i dodaje da su zvona za Hram naručena 2000. godine u Beču i plaćena po paprenoj ceni.
– Osim što su skupo plaćena, problem je i što se ta austrijska zvona ne čuju kako treba, jer su zvonici zatvoreni sa dve strane, pa je priča da će se zvonjava čuti do Šumadije pala u vodu. Arhitekta Peđa Ristić je s prozora njegove zgrade u Ulici Velimira Todorovića gledao na Hram i nikada ih nije čuo.
