Jugoslovenska, pa srpska košarka bile su svetska sila, ali je vreme da se zapitamo šta je sa strategijom od klupskog do reprezentativnog nivoa.
Ne rađaju se danas manje talentovana deca, lošije motorike, niti samo zbog novca prerano odlaze u inostranstvo. Nemamo strategiju, proizvodnju, trenerski centar kakav je bio Beograd i sve manje od nas može da se nauči. Velike boljke srpske košarke. To je mišljenje Petra Rodića (62 godine), trenera i profesora stručnih predmeta na novosadskom fakultetu Tims. Onaj koji je nekada odgajao centre Darka Miličića i Raše Nesterovića, užičkog tandema Miroslava Radoševića i Željka Topalovića, sada zvezdu u usponu Alekseja Pokuševskog… Za nekoga poput njega se kaže da je pod obručima ceo život, samo trenerskog staža više od četiri decenije. Od udaranja temelja Dunavu iz Starih Banovaca, današnjem članu KLS, preko Partizana iz trofejnih reprezentativnih dana, stvaranja baze u vršačkom Hemofarmu… A tek prebogat “si vi” onoga koji je, uglavnom, obavljao nezahvalni posao sa tamo nekim klincima.
– Znate li zašto je Nemačka privredna sila? Pa, imaju proizvodnju. A jugoslovenska, pa srpska košarka bile su sile, pošto smo imali najbolje proizvode te vrste u Evropi. Ili još jedan izlet u jedan drugi sport. U Formuli 1, glavnu reč vode konstruktori, pa se tek onda pitaju vozači. A mi da se zapitamo ko su nam basket konstruktori? Šta je sa vizijom, strategijom, od klupskog do reprezentativnog nivoa? Ima tako puno pitanja i, malo odgovora. Odnosno onih koji bi zadovoljili da se ne pale crvene lampice, da budemo spokojni, a ne možemo – nabraja Rodić.
Svedoci smo da nam škripi po pitanju igrača, struke, načina i uslova rada sa najmlađima?
– Nama je strategija najveći problem. Nije dobro ukoliko se svodi na situaciju od kluba do kluba. Kao što do napretka ove igre ne može da se dođe ako se sve svede na zadovoljavanje klupskih interesa kroz Savez. Da bi bilo jasnije, ilustrovaću primerom. Nekad niko nije mogao da pravi karijeru, bez obzira na to koliki je bio talenat, ako barem nije prošao kraj sjajnog Branislava Rajačića, godinama zaduženog za mlađe reprezentativne kategorije. Slično i na primeru Bore Cenića. Ko se sada i kako strateški bavi sličnim ciljevima? Zar je moguće da KSS ima, slovom i brojem, jednog trenera u stalnom radnom odnosu? Pa, ne mogu svi sve da rade.
Jedinstveni Kićanović
Gotovo sve ono što će do današnjih dana tražiti i apostrofirati u ovom sportu upoznao je u Humskoj.
– Imao sam sreće da učim od velikana trenerskog i organizacionog dela. Izdvajam Dragana Kićanovića kao najsavršeniju ličnost za vođenje kluba, ne samo na ovim prostorima. Ili Sisketa (Đorđe Čolović), koji nije propuštao da me opomene sa čuvenim – igrač je najvažniji. I to u vreme, sredinom osamdesetih prošlog veka, kada su u Partizan dovedeni Divac, Paspalj, Đorđević, Obradović, da spomenem samo najvažnije. Kristalno jasna je bila strategija i politika kluba, stvarati igrače. Nije bilo pod moranje da budemo prvi, već da se “izbaci” novo ime. Zato je i Dule (Vujošević) postavljen za trenera, znao je da napravi igrača. Postojala je klupska vizija, čak i pre Kiće (Toma Jeremić, Milorad Đurić, Čolović), a sa njim je napravljen korak više, nešto kasnije je stigla i evropska titula (1992).
Kao što je nekad Rodić trenerski “master” počeo da sprema u crno-beloj kući, mnogim kolegama, glavni grad je bio magnet.
– Po čemu je Beograd bio i košarkaški poznat? Ne po sjajnim pojedincima, a nije da ih nije bilo, ni po večitima, iako se plan rivaliteta decenijama ne gasi. Beograd je bio svojevrsni trenerski centar Evrope, kroz različita vremena i trajanje. Od jednog Aleksandra Nikolića, pa Ranka Žeravice, Pive i Dušana Ivkovića, Božidara Maljkovića, Duška Vujoševića, Željka Obradovića… A tu nije kraj spiska. Sve do vremena sadašnjeg, kada praktično nemamo stručnjaka koji je potekao iz glavnog grada. Nije ovo nikakav kvazi lokal patriotizam, niti imam bilo šta protiv sadašnjih kolega. Ali Beograd je izgubio trenerski primat, a nekada su i ovdašnji učitelji juniora imali težinu u Evropi. Dolazili smo u glavni grad da se “školujemo” ako smo želeli nešto da napravimo u karijeri. Tako sam iz mojih Starih Banovaca potegao da radim sa Maljkovićem u pazovačkom Lifamu, sa Vujoševićem i Borislavom Ćorkovićem u Partizanu, “kralo” se od Pive Ivkovića, Ranka Žeravice, Ace Nikolića… Ne kažem da više nema dobrih trenera, ali… Ponovo se vraćam na strategiju. Zato su i mogući oni slučajevi da kolege menjaju, jer su izgubili neki pionirski meč!
Jedan od pozitivnih primera, koji opet pripada prošlosti, u vezi je sa bivšim Hemofarmom (sada Vršac), u kome je sagovornik Sport kluba proveo tri i po godine.
– Krenuli smo od nule, dobio sam odrešene ruke u radu sa mlađim kategorijama. Iz te “škole” je izašlo desetak igrača, koji su kasnije igrali ozbiljno dobru košarku. Među njima i Darko Miličić, Mile Ilić, Nenad Mišanović. Postojala je strategija, ali kao u svakom poslu i poneki gram sreće. Ne mogu da zaboravim jednog Nemanju Matovića, koga sam intenzivno spremao od 1996. do 1999. Po potencijalu mogao je da bude novi Divac, ali se desio peh, povreda… Viša sila, koja je sve preokrenula. Eh, da je to jedini primer.
Čudesni Miličić
Postoji i onaj o kome je brujala Evropa, pa NBA, gde je stigao do šampionskog prstena, ali…
– Miličić je imao potencijal da bude najbolja bela “petica” u NBA, ma u istoriji košarke. Fizičke predispozicije, osećaj prostora, smisao za igru, kontrola reketa… Skoro je jedna američka TV ekipa dolazila da pravi prilog o njemu, pa smo pričali. Mislim da Darko nije shvatao koliko je košarkaški moćan, a bilo je i drugih stvari koje su kumovale da njegova karijera ide kako je išla. Dok sam radio s njim, bio je čudesan. Iz tog perioda ga odlično poznajem, pa više sam vremena provodio s njim u Hemofarmu, nego sa svojom decom.
Igrači su kao i treneri neobična “sorta”, a Rodićeva beležnica, pa i požutelih listova, puna je različitih sudbina:
– Kakav je samo profesionalac bio Miroslav Radošević, sa radnim navikama iskusnog seniora i kad je jedva bio punoletan. Svaki minut je zaslužio i sa 18 godina, da ne govorim o kasnijem periodu, kada je otišao iz Užica gde sam takođe radio. Željko Topalović je napravio zavidnu karijeru, a mogao je još više da se nije desila povreda (otišao na operaciju meniskusa, pa srčane komplikacije zbog tromba, prim. aut.). Sadašnjeg centra Barselone Artema Pustovjia (216 sm), upoznao sam dok sam radio u ukrajinskom Himiku. Delovao je dosta nezgrapno, ali je uspeo da napravi iskorak u karijeri. Nadam se da će na pravi način iskoristiti boravak u velikom klubu. Radio sam sa Aleksejem Pokuševskim jednog leta, kada je već bio u Atini. Ekstra talenat, neverovatne motoričke sposobnosti, gipkost, elastičnost, ali je evidentno da još mora da “uči” seniorsku košarku.
Iz doba kada je vodio kadetsku reprezentaciju SR Jugoslavije, još jedno zanimljivo iskustvo:
– Ta selekcija je postala šampion Evrope 1999. godine, ali nekolicina, kasnije veoma uspešnih košarkaša, nije se našla u sastavu, iako su po godištu odgovarali. Jednostavno, nisu bili biološki zreli u tom trenutku. I to je mnogo važno u trenerskom poslu, da ga sačekaš, nikako ispuštaš iz vida. Baš sam skoro pričao sa Nenadom Krstićem, koga nisam mogao da vodim na pomenuti EŠ, baš zbog kasnijeg sazrevanja. Slično je bilo sa još nekim reprezentativcima, poput Saše Pavlovića ili Bojana Popovića, koji je otpao, jer je bio prenizak tog leta. Reprezentativni rad se razlikuje od klupskog, mnogo faktora utiče da li ćete da iskoristite sve ono što vam je priroda dala. Iz te kadetske generacije Bojan Bakić je napravio solidnu klupsku karijeru, dok je Aleksandar Gajić bio najkorisniji igrač šampionata, ali… Kasnije nije imao pravog menadžera, pa je “odlutao”.
Koji su koraci neophodni u stvaranju vrhunskog igrača?
– Trenerski, pa sopstveni dril, ali i da te sreća pogleda. Evo primera, sa Predragom Danilovićem se krvnički radilo, najviše Dule (Vujošević) na početku, ali je i on sam sebe drilovao. Kada sam pomenuo Fortunu, ali i još neke stvari, zamislite šta bi bilo sa igračem na Sašinoj poziciji, da je u istom trenutku došao u Partizan, bez obzira na rad i talenat. Ovo poslednje je imao i Davor Perak, sećam ga se iz Hemofarma. Kasnije se “utopio”, jer je izostao trenerski dril. Posla ima i za sportskog psihologa, u pravilnom određivanju profila ličnosti.
Podsećanje na prošlost istovremeno je alarm za sadašnjost i budućnost.
– Pre 20-ak godina neke nacionalne federacije su se “tukle” da sa tada SRJ i SCG zajednički odrađuju pripreme. U goste su nas zvali Turska, Francuska, Izrael… sve sa podmirenim troškovima. Govorim, recimo, o 83. godištu, kao i neku godinu pre i posle. A sa generacijom rođenom 1989. već nas niko nije zvao. Više nisu imali šta da nauče od nas! Iako trenutno nemam angažman, još sam trener, pa gledam… Trebalo bi da se zamislimo, dvorane su nam trenutno prazne zbog epidemije, a de fakto zbog nekvaliteta. Klinci odlaze ne samo zbog para, koliko i ambicija, uslova. Zato ih ima i previše u Mađarskoj, samo jedan primer. Ili kada dete bivšeg solidnog klupskog igrača zapuca u Real sa 14, 15 godina. Razlozi su pomešani, o tome bi trebalo povesti računa, ako volimo i želimo dobro srpskoj košarci.
Rodić smatra da “vađenje” na materijalnu situaciju ne pije vodu:
– Nikad nije bilo lakše napraviti klub za manje novca, ali to je proces od pet, šest godina, ne postoji ništa kvalitetno preko noi.
Neophodno je strateški oformiti i razvijati tim, uz kontrolu novčanih tokova, koji ulaze u klub. Ne može da se desi da uprava finansijeru ne pravda (sve) troškove, a svake sezone podiže sumu neophodnu za klupsko egzistiranje. I onda se “čude” što ovaj zavrne slavinu. Generalno, za srpsku košarku nije dobro da nema kluba iza koga stoji privreda, mada je to skopčano i sa nekim drugim stvarima.
Šta će klubovi ako u njima ima sve veći broj stranaca, čak i u nižim rangovima?
– Moramo da se vratimo proizvodnji igrača, iako to sve manje i manje radimo. Onda nećemo toliko osetiti kada oni vrhunski odu u najbolje evropske klubove, pa i dalje. U takvom procesu imaćemo odlične košarkaše za potrebe KLS, koji će jednog dana igrati za pristojan novac u sredinama koje nisu prva basket liga. A ne da se dešava da ne mogu da prođu ni u rumunskoj ili mađarskoj ligi, jer nemaju dovoljno kvaliteta. Pre deset godina su takve sredine prosto preplavili. Nama niko ne brani da proizvodimo odlične košarkaše, vrhunski će uvek ići dalje. Problem je kad zastanemo u pravljenju igrača na raznim kvalitativnim nivoima. To je opasno – zaključuje Rodić.
Slučaj Nesterović
– Pitate me kako se svojevremeno Radoslav Nesterović nije zadržao u Partizanu, a kasnije možda zaigrao i za reprezentaciju SRJ. Nije klupski, ni moj propust, tako se namestilo. Budući NBA centar je u sezoni 1992/93. priključen prvom timu crno-belih, ali biološki nije mogao da odgovori zahtevima seniorske ekipe. Uprkos ogromnom talentu, Raša je tada malo biološki kasnio, a trener mora da ga čeka, ako može… Malo ni on sebe nije video u Partizanu u to vreme, a drugi su se nudili… Iz Humske je produžio u PAOK, pa dalje u slavu. A kakvi su to bili juniorski okršaji sa Crvenom zvezdom, kod nas Nesterović, a tamo Peđa Stojaković…
Bili nekad Partizan i Zadar
Rodić je tokom 42 godine duge trenerske karijere radio u više od desetak klubova, od starobanovačkog Dunava, Partizana, Užica, Berana, Kragujevca, Hemofarma, trebinjskog Leotara, ukrajinskog Himika… Sa kadetima SRJ Rodić je osvojio Evropu 1999, a dve godine kasnije i univerzitetsko zlato:
– Gde god je bilo vrsnih trenera, tamo je bilo i jakih klubova, kako nekad u Srbiji, ali i čitavoj bivšoj SFRJ. Uvek se setim, recimo Zadra, odnosno Slavka Trninića, Krešimira Ćosića i Josipa Đerđe. Iz fantastičnih generacija, posebno onih neposredno pred raspad zemlje, sa retkim izuzecima, gro je poticao iz zadarske i Partizanove škole košarke.
Divac “školovan” za Medžika
– Trener se nadograđuje uz velike igrače, čak i kad tek nagoveste šta bi mogli da naprave. Tako sam svojevremeno, kao pomoćni trener u Partizanu učio radeći sa Vladom Divcem. I ne samo ja. Kao što je jedan od najboljih srpskih centara, “školovan” i pripreman da zaigra sa Medžikom Džonsonom, odnosno u još većem klubu. Svi smo znali da on ne može dugo da ostane u crno-belom dresu, to je život i karijera.
Milojević se borio kao lav
– Nema ko nije od kolega gurao Dejana Milojevića da igra “trojku”. To je po visini trebalo da bude njegova pozicija. Svi su mislili da mora da igra spolja, a pokazalo se da su grešili. On se sam korigovao i izborio da igra na sasvim drugom mestu, kao krilni centar. Niko u struci nije savršen, dešavaju se i ovakve stvari, ali je i sadašnji trener Budućnosti i nekadašnji reprezentativac, ipak, izuzetak.
Greh je učiti od nepismenih
– Imao sam čast i sreću da sarađujem za trenerskim veličinama od Vujoševića, Nikolića, Žeravice, Pive Ivkovića, Cenića, Maljkovića… Teško onom koga nenaučeni uče, to je najgore što može da se desi nekom u bilo kojoj delatnosti. Samo da toga ne bude pod srpskim obručima. Što bi Platon rekao, da parafraziram, Grčka neće propasti zbog lošeg obućara, ali ako učitelji omladine budu rđavo obavljali svoj posao onda će stvoriti pokolenja neznalica koja će upropastiti budućnost otadžbine.
