Psihološkinja i porodična savetnica Katarina Jovanović piše o najčešćim roditeljskim zabludama.
Volim svoje dete, žrtvujem se za njega, ono je uvek na prvom mestu. Kad poraste znaće to da ceni.
Ne, neće. Ceniće isključivo sebe. Roditelji koji su svoju decu mazili, pazili, ugađali im i štitili od svega i svačega, između ostalog i od odgovornosti, a onda očekivali da deca to “vrate” tako što će ih poštovati i slušati – grdno će se razočarati. Svakodnevno svedočim toj čudnoj alhemiji kojom se višak slobode i manjak odgovornosti preliva u simptome. Ekstremnim prezaštićivanjem odgajamo generaciju otuđene i grabljive dece, koja jesu inteligentna, ali nisu sposobna da poštuju osećanja i stavove drugih.
Kada shvati kako je meni, promeniće svoje ponašanje.
Pomirite se sa činjenicom da vaša deca uglavnom ne primećuju kako je vama. Možete da besnite, možete da patite u tišini, možete da zvocate. Džaba. Promeniće svoje ponašanje samo ako to ponašanje počne da ih košta.
Normalno je da dete bude bezobrazno.
Nije. Normalno je da deca pomeraju granice, to im je razvojni zadatak. O nekim granicama nema pregovora. Neka pravila, međutim, treba da se menjaju kako dete odrasta i idealna su za pregovaranje. Pregovaranje podrazumeva smišljanje argumenata, odbranu ličnog stava. Vežbajte svoje dete u pregovaranju i imajte u vidu – pravila i vi treba da poštujete.
Pustiću ga/je, svi to rade.
Ne. Pustićete ih zato jer je tako lakše.
Što da ga/je maltretiram? Naradiće se u životu.
Neće. I dalje će očekivati da neko drugi to uradi umesto njih.
Najvažnije je da u meni vidi najboljeg prijatelja.
Ok. A ko će im onda biti mama i tata?
