Dok finansira projekte obnove onoga što doživljava kao svoje nasleđe u BiH, Srbiji, naročito na KiM, Turska navodno za potrebe budžeta ruinira, prodaje i turistički eksploatiše hrišćansko nasleđe. Naivna predstava o neoosmanizmu kao kulturnom projektu koji treba da podržimo ne računa ni sa istorijskom dubinom niti sa geopolitičkim vektorima.
Oglašavanje prodaje pravoslavnih hramova zbog, kako je objašnjeno punjenja budžeta u ekonomski nezavidnoj situaciji u kojoj se Turska našla, odjeknulo je u hrišćanskom svetu koji svetinje na prostoru male Azije i evropskog dela Turske ne samo da smatra jakim simboličkim središtima Helena i Grka, već delom sveukupnog pravoslavnog nasleđa.
Na vest da se hramovi Grčke pravoslavne crkve u Bursi i Sirijske pravoslavne crkve u Mardinu prodaju za 441.000, odnosno 507.500 evra, RPC smatra nedopustivim, te takav odnos prema hramovima bilo gde u svetu, rečima sekretara Odeljenja za spoljne crkvene veze Moskovske patrijaršije Igora Jakimčuka, Ruska crkva ne može da odobri.
Da li smo mi pogrešno tumačili Ataturkov model sekularizma, kako objasniti da Turska ulaže novac u očuvanje svog nasleđa na Kosmetu, dok istovremeno krčmi ono pravoslavno na svojoj teritoriji, te da li je ovo udar na sve vernike ili sama one Carigradske patrijaršije čije sedište se nalazi u istanbluskoj četvrti Fanar, razgovaramo sa protojerejem stavroforom Darkom Đogom, profesorom Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta.
Povratak političkog islama
Kada danas pričamo o Turskoj, mi je, kaže Đogo, gledamo kroz nekoliko paradigmi odnosa, identiteta, verskih zajednica i države za koje pretpostavljamo da iz prošlosti važe i danas. Međutim, Ataturkov model sekularizma je podrazumevao ne samo nekakvu odvojenost države od verskih institucija već , ukazuje Đogo, i eksplicitnu kontrolu države nad verskim institucijama.
– Tursko Ministarstvo vera je praktično služba koja nadzire, proverava i upravlja verskim poslovima. Kada razmišljamo o kontekstu sekularne Turske, nije ostalo nepoznato široj a posebno specijalističkoj javnosti da je povratak političkog islama izvršen u zadnjih 20 i 30 godina i to uz pomoć modernističkog koncepta odnosa islama i politike. Taj modernistički koncept je pretpostavljao da instrumente kojima raspolaže evropska civilizacija, poput demokratije i ljudskih prava, treba iskoristiti za reislamizaciju Turske. Upravo takvom političkom i identitetskom dinamikom su Erdogan i njegova struktura došli na vlast“ kaže Đogo, ocenjujući da mi danas živimo sam kraj toga procesa kada o Turskoj treba razmišljati kroz jednu drugačiju paradigmu – da će kroz paravan građanskog i sekularnog uređenja zapravo provejavati suština koja neće biti ni građanska ni sekularna nego jedna vrsta političkog islama ili islamski fundirane političke moći.
Pretvarali crkve u džamije da bi ih sačuvali?
Darko Đogo podseća da Turska već odavno podržava jedan potpuno perfidni istorijski narativ o tome da su Otomani, Osmanlije brinuli o hramovima i pretvarali ih u džamije kako bi građevinski zadržali te objekte koje navodno Romejsko carstvo nije moglo da finansira.
„To je kontinuitet neoosmanizma koji s jedne strane nastoji da eksploatiše hrišćansko nasleđe u turističke svrhe, a s druge da kontroliše simbolički i identitetski prostor Turske tako što reislamizuje, odnosno vraća bogoslužbenu upotrebu džamijama, dok istovremeno prodaje naše hramove koji nemaju bogoslužbenu upotrebu, pravdajući se navodno sekularnim obzirima ili, kao u ovom slučaju, finansijskim potrebama“.
Pokušaj disciplinovanja Carigradske patrijaršije
Na pitanje da li je oglašavanje prodaje hrama Grčke pravoslavne crkve šamar u lice Carigradu čija patrijaršija se nalazi u Istanbulu, Đogo kaže da je najpre važno znati da odnosi između Fanara i turskih vlasti od 1453. nikada nisu bili jednostrani, jednoznačni i opredeljeni jednim činom i aktom.
– Oni su vrlo često bili suprotstavljeni, po nekad su se interesi podudarali, naročito kada je u pitanju kolonijalni odnos prema Južnim Slovenima, Srbima i Bugarima dominantno. Ne treba da iznenadi ukoliko se pokaže da ovakav čin predstavlja i vrstu opomene i pokušaj disciplinovanja Fanara“, kaže Đogo, uveren da to neće imati veći odjek, i da je moguće da turske vlasti računaju na to da Fanar nije u prilici da kontroliše situaciju u Turskoj pa čak ni da se nešto naročito buni.
Jedina svrha Fanara je njegova upotrebna vrednost
Neke ozbiljnije geopolitičke implikacije koje bi proizašle iz eventualnog sukoba Carigrada i Ankare, Đogo isključuje. Turska, ukazuje, veoma spremno računa na svoju geostratešku poziciju igrača koji je trenutno potreban i Rusiji s jedne i NATO-u s druge strane.
– Sama Carigradska patrijaršija je i Turskoj i SAD neophodna kao instrument. Njena jedina vrednost je upotrebna vrednost. S obzirom da je Carigrad već napravio raskol u Ukrajini i da generalno gledano nastoji da eksploatiše nekakvu svoju imaginarnu moć i dalje, on može biti zanimljiva američkoj administraciji ali ne u obimu u kojem bi američka administracija ugrozila sopstvene interse u Turskoj. Tu bi SAD vagale da li je Carigrad i dalje neophodan kao element pritiska na Rusiju i Balkan ili je potrebnije zaštiti svog eskponenta“.
Sve što možemo da očekujemo, kaže Đogo, jeste poneki protest patrijarha Vartolomeja, poneki tekst u grčkim medijima, ali opet i to treba posmatrati u svetlu činjenice da su i Turska i Grčka snažno u NATO okrilju.
Iz svega, zaključuje Đogo, važno je izvući pouku da se prema Turskoj odnosima razumno ali ni sa kakvom empatijom.
