Prošlo je sedam godina od kako su, nakon velike akcije “Vesti”, saborci i naši čitaoci sagradili skromnu kuću u rodnim Trošticama podno Golije, a Miloš Jovanović, teško bolesni ratnik sa Košara, i dalje jedva preživljava i svakodnevno strahuje hoće li ostati bez brašna, svetla i lekova i da li će moći da prehrani sebe i sestru Marinu.
Do početka ove godine, u bedi i muci, sa Milošem i Marinom živela i njihova majka Rosa koja je 10. januara izgubila bitku sa karcinomom. Bila im je velika podrška i mnogo će im nedostajati.
Izmirenje dugova
Donacija od 400 australijskih dolara koju im je iz Sidneja poslala naša anonimna čitateljka i velika dobrotvorka stigla im je u “minut do dvanaest”, kada su u kući ostali na samo desetak kilograma brašna i dok im je, pošto dugo nisu platili struju, pretila opasnost da ostanu u mraku.
– Kupićemo dva-tri džaka brašna, izmirićemo i deo duga za struju, nabavićemo i najpotrebnije lekove, hvala puno plemenitoj gospođi iz daleke Australije, mnogo nam znači njena pomoć. Bog joj dao sreće i zdravlja, ne znam šta bih ovako bolestan i nemoćan bez pomoći ljudi velikog srca iz belog sveta. Oni mi, već godinama, pomažu da opstanem u ovoj zabiti, a ne znam još koliko ću izdržati – priča Miloš.
Kao devetnaestogodišnjak i aktivni vojnik, Miloš se hrabro borio na Kosovu i Metohiji i do kraja ostao u paklu Košara, ni pedalj ne uzmičući pred nadmoćnijim neprijateljem, a kada se, sav u ranama i opekotinama, vratio u svoje rodno selo i svoju sirotinju, iz koje je krenuo da brani otadžbinu, teško se razboleo. Stizale su ga redom: metaboličke, hormonalne, psihičke i druge bolesti, iako je i bukvalno gladovao, brzo se, sa 70 kilograma, ugojio na čak 160, pa je jedno vreme bio i nepokretan.
Veliki bol
– Više od svih rana bolelo me je to što mi je država okrenula leđa i što 17 godina nisam imao ni zdravstveno osiguranje, pa sam teško bolestan morao da nadničim i platim svaki pregled i svaki lek. Kad više nisam mogao da izdržim, prestao sam da se lečim, a bolesti su napredovale – priča Miloš i ističe da su mu “Vesti” i humana dijaspora prvi pritekli u pomoć.
Nadao se, kaže, da će brzo dobiti bar invalidsku penziju, ali se grdno prevario.
– Svi moji zahtevi su odbijeni, od moje države, za koju sam bio spreman i život da položim. Dobio sam samo socijalnu pomoć manju od 120 evra, to je jedini prihod od koga živimo ja i sestra Marina – priča Miloš.
Pomoć anonimne dobrotvorke iz Sidneja (ime poznato redakciji) puno je obradovala i sestre Tamaru (15) i Tijanu (14) Lazović iz sela Banje na Rogozni, koje nakon smrti oca Rodoljuba i majke Valentine žive same u Zubinom Potoku, u kući koju su im pre nekoliko godina sagradili dobri ljudi iz ovog kraja i naši čitaoci s raznih strana sveta. O njima brine tetka Dobrica Sovrlić i druga rodbina.
Tamara Lazović beskrajno je zahvalna dobrotvorki iz Australije.
– Bog neka je čuva i sreća prati, svaka pomoć nam je zlata vredna, jer je pred nama još puno godina školovanja i još mnogo iskušenja i neizvesnosti. Odužićemo se našoj dobrotvorki dobrim učenjem i peticama – poručuje Tamara Lazović.
Dobri đaci
Tamarina i Tijanina tetka Dobrica Sovrlić iz Zubinog Potoka preko koje smo im uručili najnoviju donaciju iz Sidneja kaže da su one dobre devojke i veliki borci, iako su još kao mala deca ostale bez oba roditelja i pretrpele veliki bol i tešku traumu.
– Dobri su đaci i na pravom su putu da postanu dobri ljudi, trudimo se da budemo uz njih, da im pomognemo, da ih posavetujemo i izvedemo na pravi put. U toj misiji velika pomoć i podrška su dobrotvori iz dijaspore, posebno iz Australije, koji im, povremeno, već godinama, šalju pomoć – ističe njihova tetka.
Težak invalid
Miloš kaže da ko zna da li bi još bio u životu da nije bilo saboraca i pomoći dobrih ljudi iz celog sveta.
– Pomogli su mi da u mom zabitom selu sagradim skromnu kuću od 50 kvadrata, da dobijem zdravstveno osiguranje i konačno, nakon 17 godina povlačenja po raznim privatnim ordinacijama, odem na VMA gde sam dobio nešto od lekova i otpusnu listu u kojoj jasno piše da sam teški invalid i nesposoban za svaki teži rad.
