Prošlo je sedam godina otkako su mu, nakon velike akcije “Vesti”, saborci i naši čitaoci sagradili skromnu kuću u rodnim Trošticama podno Golije, a Miloš Jovanović, teško bolesni ratnik sa Košara, i dalje jedva preživljava i svakodnevno strahuje hoće li ostati bez brašna, svetla i lekova i da li će i ove zime moći da prehrani sebe i sestru Marinu.
Smrt majke
Donedavno, u bedi i muci, sa Milošem i Marinom živela i njihova majka Rosa, koja je 10. januara izgubila bitku sa karcinomom. Bila im je velika podrška i mnogo će im nedostajati. Donacija od 200 evra koju im je poslao veliki dobrotvor iz Bad Homburga u Nemačkoj, stigla im je u “minut do dvanaest”, kada su u kući ostali na samo desetak kilograma brašna i dok im je, pošto dugo nisu platili struju, pretila opasnost da ostanu u mraku.
– Kupićemo dva-tri džaka brašna, izmirićemo i deo duga za struju, nabavićemo i najpotrebnije lekove, hvala puno plemenitom gospodinu iz Bad Homburga koji je, kako sam obavešten, ovih dana obradovao još nekoliko nevoljnika u ovom kraju, svaka mu čast, bog mu dao sreće i zdravlja, ne znam šta bih ja, ovako bolestan i nemoćan, bez pomoći ljudi velikog srca iz belog sveta, već godinama oni mi pomažu da opstanem u ovoj zabiti, ne znam još koliko ću izdržati – priča Miloš.
Kao devetnaestogodišnjak i aktivni vojnik, Miloš se hrabro borio na Kosovu i Metohiji i do kraja ostao u paklu Košara, ni pedalj ne uzmičući pred nadmoćnijim neprijateljem, a kada se, sav u ranama i opekotinama, vratio u svoje rodno selo i svoju sirotinjiu, iz koje je krenuo da brani otadžbinu, teško se razboleo. Stizale su ga redom: metaboličke, hormonalne, psihičke i druge bolesti, iako je i bukvalno gladovao, brzo se, sa 70, ugojio na čak 160 kilograma, pa je jedno vreme bio i nepokretan.
– Više od svih rana bolelo me je to što mi je država okrenula leđa i što 17 godina nisam imao ni zdravstveno osiguranje, pa sam teško bolestan morao da nadničim i platim svaki pregled i svaki lek. Kad više nisam mogao da izdržim, prestao sam da se lečim, a bolesti su napredovale – priča Miloš i ističe da su mu “Vesti” i humanitarac Hido Muratović prvi pritekli u pomoć.
Zabito selo
– Da nije bilo mojih saboraca i pomoći dobrih ljudi iz celog sveta, ko zna da li bih još bio u životu, pomogli su mi da u mom zabitom selu sagradim skromnu kuću od 50 kvadrata, da dobijem zdravstveno osiguranje i konačno, nakon 17 godina povlačenja po raznim privatnim ordinacijama, odem na VMA gde sam dobio nešto od lekova i otpusnu listu u kojoj jasno piše da sam teški invalid i nesposoban za svaki teži rad. Nadao sam se da ću brzo dobiti bar invalidsku penziju, ali sam se grdno prevario, svi moji zahtevi su odbijeni, od moje države, za koju sam bio spreman i život da položim, dobio sam samo socijalnu pomoć manju od 120 evra, to je jedini prihod od koga ćemo morati da živimo ja i sestra Marina, ne znam šta nas čeka ove zime, sigurno ništa dobro, sve je toliko poskupelo da se jedva prehranjujemo – naglašava Miloš.
Ovaj skromni gorštak sa Golije dugo nije dobio nikakvu donaciju, ni iz Srbije, ni iz dijaspore, ne može da plati struju, pa sada strahuje da, baš kad zahladni, ne ostane u mraku. Ne može ni da kupi neke od lekove koji se ne dobijaju na recept, nema ni za namirnice.
– Kad god smo bili u nevolji pojavljivali bi se, kao sada dobrotvor iz Bad Homburga, čitaoci Vesti koji bi nam pomogli da bar izmirimo dug za svetlo i kupimo najneophodnije lekove, bili smo dugo bez dinara u kući i štedeli čak i na hlebu, ponovo se nadamo da će se pojaviti neki Milošev saborac ili neka druga humana duša iz dijaspore koja će nam priteći u pomoć – ističe Miloševa sestra Marina i naglašava da joj je prosto neverovatno da Srbija “ne može” da zbrine njenog bolesnog brata koji je mladost i zdravlje izgubio krvareći za svoj narod i svoju državu.
Noćima ne spava
Miloš je psihički potpuno pao, često sanja svoje poginule drugove i teške bitke u kojima je učestvovao, galami u snu, traži pomoć i budi se mokar u znoju, nekada samo plače, a nekada je vrlo agresivan, pa ukućani moraju da ga smiruju. Sve je to posledica strahota koje je gledao i koje je preživeo na Košarama.
Kopa grobove da preživi
Iako ne bi smeo ništa da radi, da bi preživeo, Miloš je prinuđen da, kad je malo bolje, za skromnu dnevnicu od 20-30 evra kopa grobove preminulima u njegovom i susednim podgolijskim selima ili radi druge najteže poslove čime dodatno ugrožava svoje zdravlje. Dešava se da tako teško zarađeni dinar kasnije mora dobro da odboluje i da na lekove.
