Dugogodišnji čitaoci “Vesti” i dokazani dobrotvori, familija Popović iz okoline Melburna, poreklom sa padina Kopaonika, još jednom je ovih dana potvrdila svoju humanost i dugogodišnje opredeljenje da, kad god joj se za to ukaže prilika, pomogne siromašnima, starima i bolesnima u rodnom kraju.
Veliko srce
Ovoga puta humani Popovići poslali su u Novi Pazar ukupno 300 dolara, a pripremili su i bogat paket sa odećom i slatkišima koji će, kako su najavili, uskoro stići na Rogoznu. Po 100 dolara namenili su bolesnom ratniku sa Košara Milošu Jovanoviću, koji sa sestrom Marinom i majkom Rosom obolelom od karcinoma teško živi u selu Troštice na Goliji, maloj Mariji – Mari Milanović iz Žunjevića na Rogozni i siromašnoj Dilji Drobnjak koja sa suprugom Milankom jedva opstaje u selu Pasiji Potok, takođe na ovoj planini.
– Donacija iz Australije mnogo nam znači, jer će nam omogućiti da platimo dug za struju i tako izbegnemo isključenje i ostanak u mraku koji nam stalno visi nad glavom, jer od male socijalne pomoći ne možemo da obezbedimo ni hranu i lekove, a kamoli da platimo svetlo. Hvala puno porodici Popović, želimo im dobro zdravlje i svaku sreću u životu – ističe Miloš Jovanović koji je sa ratišta na Kosovu doneo teške psihičke, metaboličke i hormonalne poremećaje zbog kojih se, iako je češće bio gladan nego sit, sa 80 ugojio na čak 160 kilograma.
Punih 17 godina, dok “Vesti” o njemu nisu objavile prvi tekst, Miloš je živeo u trošnom kućerku punom vlage, zbog bolesti nije mogao da radi, pa je i za lekarski pregled ili kutiju leka morao da pozajmljuje. Zahvaljujuću dobrim ljudima iz naše dijaspore i svojim saborcima Miloš je izgradio skromnu i još nezavršenu kuću(površine 50 kvadrata), a vojska mu je konačno omogućila da se pregleda na VMA i da ima zdravstvenu knjižicu.
Topla soba
– Malo je bolje, bar imam toplu sobu i gde da legnem i da se okupam. Na žalost, i dalje sam radno nesposoban i teško bolestan, a od socijalne pomoći, manje od 100 evra, ne može da se živi, pa oskudevam gotovo u svemu, ne znam kako ću preživeti zimu koja dolazi, da nije povremene i sve ređe pomoći dobrih ljudi bilo bi još mnogo teže i neizvesnije, najviše nade polažem u dobrotvore iz dijaspore koji su mi do sada najviše pomogli – dodaje Miloš.
Donaciju od 100 dolara mala Marija – Mara Milanović, sada učenica petog razreda osnovne škole u selu Lukare, na padinama Rogozne, delimično će potrošiti da dopuni knjige i sveske koje joj nedostaju, da se utopli pred zimu i pomogne tati Milanu i mami Evi da kupe brašno i najpotrebnije namirnice. Ova vredna i hrabra devojčica i đak pešak dugogodišnji je štićenik našeg Humanitarnog mosta, a od pre tri godine i stipendista jedne humane familije iz Sidneja.
– Obavešteni smo da će nam iz Australije, od porodice Popović, stići i paket sa odećom i slatkišima, Mara mu se već raduje, hvala im beskrajno, bog neka ih čuva – priča Marijin otac Milan, jedan od retkih preostalih žitelja zabitog Žunjevića na potpuno raseljenoj i izuzetno siromašnoj planini Rogozni.
Donaciji iz Australije puno su se obradovali i supružnici Dilja i Milanko Drobnjak, jedini žitelji siromašnog i napuštenog sela Pasji Potok na Rogozni koji se, daleko od grada, u bespuću, bedi i sirotinji, bore da, makar i u poznim godinama dobiju potomstvo, žive vrlo teško i svaka donacija dobrih ljudi mnogo im znači.
Bespuće i sirotinja
– Došla sam ovde iz Albanije, iz još većeg bespuća i sirotinje, da bi se udala za Milanka, zasnovala porodicu i promenila život nabolje. Na žalost, u kući nemamo vodu, pa sve perem na ruke, nemamo ni televizor, frižider, šporet, živimo preteško, ali se ne predajemo, hvala dobrim ljudima na povremenim donacijama i pomoći, svaki dinar nam je zlata vredan, ovu donaciju potrošićemo za nabavku nekoliko lekova, trebaće nam tokom duge zime kad smo često zavejani – ističe Dilja i naglašava da su na Rogozni ostali samo starci, da nema šta da se radi i dinar zaradi, a grad je udaljen 30 kilometara.
Pomoć i Mihriji
Donacija od 50 švajcarskih franaka, dar anonimnog čitaoca iz Ciriha, stigla je i Mihriji Murić, samohranoj majci iz zabitog sela Stup u opštini Rožaje na severu Crne Gore. U planinskoj zabiti Mihrija se godinama hrabro bori sa bedom i sirotinjom i sama radeći najteže muške poslove, prehranjuje i školuje sinove Enesa i Ernesa. Čitaoci “Vesti” pomogli su joj da kupi kravu, nekoliko koza i motornu testeru, povremeno joj pomažu da plati struju, kupi brašno i deci obezbedi knjige i školski pribor.
