Okupilo se društvo Kod Vesne, u montrojskom restoranu koji se nekad zvao Kod dve sestre, a mnogo ranije Bila jednom jedna Jugoslavija. Već decenijama zemljaci slave u tom ambijentu, obeležavaju javna i lična veselja. Lep je to prostor, posebno za izricanje zahvalnosti nekome zbog nečega.
– Ovaj put smo se okupili povodom odlaska šefa konzulata Nine Veličković. Skoro šest godina bila je s nama i ne nađosmo joj nijednu zamerku. Uvek uz nas, pratila nas je na skupovima od crkve preko drugarskih okupljanja, raznih etno i humanitarnih koncerata, redovna je bila u Kulturnom centru Srbije i kako onda da joj ne kažemo: “Hvala” – tako se najavila Stana Bilbija, predsednica Svesrpske zajednice Franuske, poznata po sklonosti prema grupnim putovanjima, a to znači i razgranjavanju i učvršćivanju kontakta sa zemljacima bilo gde da se nalaze.
Konzulka Nina je, tako su je upoznali naši ljudi, veoma skromna, nenametljiva, blaga i uzorna majka dve odrasle ćerke. Srpske žitelje nastanjene u Francuskoj odmah je prihvatila, a i oni nju, pa je u nastavku sve išlo glatko, a ukoliko negde nešto zapne i postane nejasno i teško, Nina potanko objasni i problem je rešen.
Tridesetak zemljaka okupilo se Kod Vesne. Za koji dan, krajem januara, Nina napušta naš Pariz. Okupljena grupa zakazala je oproštaj, dogovorila jelovnik i piće, dovela muziku u kojoj majstoriše trio akademski obrazovanog gitariste Srđana Grujičića, svi raspoloženi, milina prava.
Za Ninu je ovakav skup bio prvoklasno iznenađenje. Naravno da se čulo i nekoliko beseda zahvalnica, a u svakoj oda upućenoj “konzulki koja zna svoj posao i pozna ljude”, bilo je i malo sete, kao “žao nam što se rastajemo”, ali i nadanja da će se nizati susreti u matici ili tokom poseta Gradu svetlosti.
Želeli su naši Parižani i da konkretizuju zahvalnost Nini, pa joj udruženo na darak kupili parfem, lepu maramu i orhideje. Malo je nedostajalo da se Nina glasno rasplače.
I, opet udri u pesmu. Prednjačile su Skadarlija i starogradske pesme, “Niška banja” se čula do Pariza i dalje, svi su cupkali i prstima pucketali. Pustiš glas, digneš ruke uvis i sve ti lepo. Trajalo je, do tri sata posle ponoći. Tako slika rastanka dobi sve dimenzije: kako je Nina bila dobra konzulka, tako je dobar bio i rastanak i sve upisano u uspomene i dugo sećanje.
Ništa joj nije bilo teško
– Nina je veoma stručna u svom poslu. Ako je trebalo pomoći ljudima, trudila se da ih razume i na raspolaganju im bila danju i noću. Prihvatila je naš ovdašnji svet onakav kakav je i nikad joj nije bilo teško, a sve je odrađivala po zakonu i propisima. Pamtićemo je po međusobnoj uzornoj saradnji. Bila nam je odana i privržena, a u svemu tome leži i obrazloženje zašto je među nama ostala mnogo duže od predviđenog mandata. Ona je to i zaslužila – analiza je Miće Aleksića, našeg najvećeg dijasporskog aktiviste u Francuskoj i aktuelnog predstavnika dijaspore u Evropskom parlamentu u Briselu.
