Šesnaest godina bilo je potrebno da bi se donela prva presuda za jedan od najtežih i najbrutalnijih zločina nad srpskim civilima na Kosovu koju su počinili pripadnici tzv. orahovačke grupe OVK. Iako je "van svake sumnje" utvrđeno da je ratni zločin u selu Opteruša počinila grupa, Vrhovni sud Kosova kojim predsedava sudija Euleksa nedavno je osudio dvojicu – Ejupa Kabašija (po majci u srodstvu sa porodicom Haradinaj) označenog kao vođa napada, i Sokolja Bitićija na po dve godine zatvora.
U presudi je na čudan način obrazloženo kako je i pored utvrđene krivice izrečena simbolična kazna od dve godine zatvora, iako je kosovskim krivičnim zakonom za ratni zločin propisan minimum od pet godina zatvora. Čudno je i da je optužnica osuđene teretila samo na nezakonit napad na civilno stanovništvo.
|
Trgovina organima
Krtica iz Unmika
Iz Euleksa ni slova |
Sud se uopšte nije bavio nestankom muškaraca tog dana, među kojima je najmlađi Nemanja imao samo 14 godina. Tokom suđenja – ni tužilac niti sudija optužene nisu pitali kakva je bila dalja sudbina njihovih komšija Srba koje su zarobili u Opteruši – da li su ih oni ubili, da li su ih nekome predali, kako su njihova tela završila u masovnoj grobnici u 15 kilometara udaljenom Volujaku, u kojoj su 2005. godine pronađeni.
U tri julska dana, u leto 1998, u Orahovcu i okolnim selima, kidnapovano je 110, a potom ubijeno 43 civila. U Opteruši je napadnuto 15 civila, koji su se sakrili u kući Božanića. Napad su svi preživeli, a kada su se ujutru Srbi predali, nemajući kud, razdvojili su žene od muškaraca. Odvedene su sve osobe muškog pola, njih osmorica, među kojima i mali Nemanja. Žene su odvezene u obližnje mesto, a zatim zahvaljujući posredovanju međunarodnog Crvenog krsta, puštene.
Dragica Božanić je tada poslednji put videla lice svog sina i supruga Mladena. Zajedno sa Slavicom Banzić, koja je tada ostala bez muža, četiri godine je dolazila u Prizren i svedočila čekajući pravdu. Sa ovakvom presudom, kažu – nisu je dočekale.
Svi kosovski sudovi kroz koje je slučaj "prošao" van svake sumnje su utvrdili da je u noći između 17. i 18. jula, i rano ujutru 18. jula 1998. grupa nepoznatih ljudi napala kuću Božanića u selu Opteruša, da je napad bio protiv srpskih civila, da su Srbi okupljeni u kući imali na raspolaganju oružje, ali da nema "nijednog razloga za sumnju da je to oružje upotrebljeno u bilo koju svrhu sem samoodbrane".
– Šta da mislim? Ta presuda je sramna. Išla sam na suđenja, pre toga sam sa Euleksom otišla u selo, pokazivala kuće u kojima žive ti ljudi koji su nam to učinili, i eto – očajna je Dragica Božanić.
Imena Ejupa, Sedata i Avija Kabašija, Sokolja Bitićija i Hadžije Mazreku, napisala je velikim slovima na parčetu papira. Drži ga u novčaniku kraj dokumenata. Plašila se da će zaboraviti, da će joj vreme izvejati sećanja iz glave. Ali, neće. Poslednje čega će se sećati je, kaže, kako je izgubila i svoje najmilije. I kako je sve počelo sa datom rečju. Sa Hadžijinom besom.
