Krajem 1985. godine, Desanka Maksimović je došla u Igalo na lečenje i rehabilitaciju nakon loma noge. Velika pesnikinja, do kraja dugog života nemirni lirski duh odatle je jednog dana digla glas protiv i tada aktuelnog suludog nauma da se Tara pregradi i zajezeri, da se najčistija i najlepša reka u Evropi i njen kanjon žrtvuju zarad struje i profita.
Glas za spas
Bio je to povod da je trećeg dana 1986. godine, dopisnik “Politike” Boško Pušonjić i ja, tada dopisnik “Ekspresa” iz Crne Gore, posetimo u hercegnovskom lečilištu. Nadali smo se da ćemo je, možda, sresti negde na šetalištu “Pet Danica”, jer su nam kazali da svaki trenutak koristi za šetnje pored mora, okružena pažnjom šetača. Taj treći januarski dan, međutim, nije bio za šetnju. Nebo se bilo rasklopilo i kiša je lila kako to samo, valjda, može i ume ovde pod Orjenom, a tada ispod krova izlazi samo ko mora. No, ni takav sumorni dan nije pokvario raspoloženje vedre pesnikinje koja nas je u sobi 703, na sedmom spratu lečilišta, dočekala u hrpi papira i knjiga.
Bilo je vreme podnevnog odmora, ali to za nju nije postojalo. Koristila je svaki trenutak da pročita stranicu nove knjige, da zabeleži svoj stih ako je iznenada sevnuo, da pročita, možda i odgovori na nebrojena pisma kojim su je obasipali poštovaoci njene poezije…
Kad smo joj spomenuli Taru i kazali da je glavni povod naše posete njen protest, glas za spas Tare, njeno vedro čelo se odjednom nabralo i na njenom licu odjednom je počinula seta.
– Ja se, izgleda, uvek, iznova i povodom svega moram vratiti zavičaju – počela je kao za sebe, tiho i tronutim glasom. – Mene i u snu muče brankovinske napuštene njive i pašnjaci na kojima se sada retko vidi konj, goveče, ovca… A u Švajcarskoj, usred grada Ciriha, videla sam jednom u dvorištu neke starinske kuće pet ovaca, radosna kao da sam srela pet prijatelja iz svoje zemlje. To me onda ražalostilo i podsetilo na prizore kada u velikim kamionima gone stoku na klanicu. Morali ste primetiti kako ovce tada drugačije bleje nego kada se dozivaju po pašnjacima – nemušta bića slute na neki svoj način da ih vode na gubilište.
Umorena Piva
Usledila je potom prava plima reči vidno uzbuđene pesnikinje, iz kojih je izbijala bezgranična zaljubljenost u žubor reka i bistrinu potočića, pa joj se onda na licu ponovo ukazaše nespokoj i srdžba.
– Pre nekoliko godina sam videla umorenu Pivu. Činilo mi se kao da se u samoodbrani širi i nadima pluća pa je tako nadošla, potopila obale, seoske pragove i tavane, bujne voćnjake – jedva su spasili i drevni manastir koji je stajao uz njenu obalu. I znate čega sam se setila tu pokraj Pive: onog starog, prastarog običaja ubijanja starih ljudi udarom ušicama sekire u teme. Mnogo toga što volimo postaje žrtva civilizacije. Pivina srebrna duša će se pretvoriti u svetlost. Pa zar ista sudbina može snaći i Taru? Zar nju ne može spasiti to što spada u najlepše pejzaže sveta, što njen kanjon po lepoti dolazi odmah posle Kolorada, to što je na spisku svetske kulturne baštine, što je deo Nacionalnog parka Durmitor – što se, najzad, po lepoti u svetu pročula? Bože moj, malo je što je zemlja zagađena, što je hrana zagađena, što su voćke prskane nekom škodljivom tečnošću, što su svud otvorena đubrišta nego hoćemo da upropastimo i ono jedino čisto što nam je ostalo – gorske reke. Nećemo valjda sad i kanjon Tare upropastiti?!
Rekama sečemo glave
– Pre izvesnog vremena mi je stigla štampana okružnica poslata svim piscima sveta s molbom da se založimo za kitove. Kontinenti pored okeana su se besomučno okomili na kitove i tih divnih bića će, čini se, uskoro nestati s lica zemlje. Ja, međutim, više od svega žalim reke jer i kitovi i konji i goveda i ovce – sve će se to, valjda, jednom opet naroditi, ali ako lepotu reke ubijemo, više je ne možemo povratiti. Ne dao Bog da se i divnoj Tari dogodi ono što je snašlo tolike naše druge lepe reke. Putujući pored ovih naših ogromnih veštačkih jezera uvek sam zbilja bila nesretna, gledajući ih onako zenemela i umrtvljena. Znam, naravno, da je neka nužda naterala ljude da rekama seku glave, da je na zemlji, kako reče Njegoš, sve “tiran tiraninu”, ali to što ubijamo vode više me muči nego kad, recimo, neki kritičar pokušava da sahrani kakvo delo – govorila je velika pesnikinja.
Kolubara polako umire
Konačno je podsetila i na poruku pisaca Jugoslavije sa malo pre toga završenog kongresa: “Ako čovečanstvo nekako i preživi, pitamo se: hoće li nam buduća pokoljenja oprostiti za sve naše svesno uništene Tare?”
Sve vreme dok je zanosno govorila o lepoti i svojoj ljubavi prema plahovitim planinskim rekama i potocima pesnikinja je tugovala i sa naglašenom setom se sećala rodne Kolubare i istoimene reke:
– Moja Kolubara čeka i polako umire, ali ja, nažalost nemam više vremena, ili ne umem, ne znam prave reči utehe da joj kažem…
