Ako je za Olujake, o kojima je napisao jednu od svojih najlepših priča, Ivo Andrić već u prvoj rečenici kazao da je to “visoko selo”, onda bi se za Žepu, “pozornicu” druge njegove još glasitije priče, moglo reći da je to nisko selo.
Tačnije, reč je o lancu od dvadesetak sela razasutih po okomitim padinama Devetaka, Bokšanice, Radave, Javora i Sijemače, dubokoj zelenoj dolini, čijim dnom vijuga istoimena reka, koju ne umire ni najveće ilinske pripeke. Bilo da se krene sa Han Pijeska ili od Rogatice preko Borika s druge strane, spuštanje do mesnog centra Žepe izgleda kao put u utrobu zemlje. Česti krajputaši i retke kuće nad kojima se izvijaju pramenovi dima, brojne opaljene zidine zarasle u zovu i kupinu i malobrojni mrki ljudi – sve su to sumorni belezi da je protutnjio i pustoš ostavio rat. Jedan krak puta se u mesnom centru, kod novoobnovljene džamije, odvaja i spuštanje se nastavlja još nekoliko kilometara do Slapa – baš tako se zove jedno od tih proređenih i opustelih sela ugnježdeno u račvi ušća Žepe u Drinu. Tu bi negde, “pedesetak koraka poviše ušća” trebalo da se zabelasa most, navodno zadužbina velikog vezira Jusuf-Ibrahima, rodom iz ovog kraja, “vitak i beo, sveden na jedan luk od stene do stene”.
Čuveni most na Žepi
Umesto te lepe, skladne kamene građevine, koju je Ivo Andrić ovekovečio u svojoj priči, jedinog sigurnog prelaza preko opasne i hirovite Žepe na 35 kilometara dugom putu koji je levom obalom Drine ovu nedođiju nekoć povezivao sa carskom džadom – sa Višegradom i svetom, leluja oronuli i sasvim dotrajali žičani most. Ogleda se u tamnozelenoj vodi nekada neukrotive Žepe, koju je tu na ušću sasvim umirila i u duboki fjord pretvorila zajezerena Drina, besna što joj se na putu isprečio neprelazni bedem hidrocentrale Bajina Bašta.
– Jeste, tu je bio stari most, ali je 1967. godine, prilikom izgradnje hidrocentrale na Drini, izmješten nekoliko kilometara uzvodno da bi bio spasen od potopa. Temelji su mu ostali duboko pod vodom, čiji je nivo tu sada barem 10 metara iznad nekadašnjeg starog mosta. Njega ćeš naći gore u klisuri zvanoj Spahijin hrid, ispod same Redžep-pašine kule. Tu su našli po svemu isti tjesnac kakav je bio i ovaj gdje je most prvobitno sagrađen i prezidali ga, sve kamen po kamen – objašnjava mi četrdeset dvogodišnji meštanin Nezim Cocalić.
Iz mesnog centra Žepe lako se uoči visoka zidina Redžep-pašine kule na brežuljku iznad tesne klisure u kojoj nestaje zapenjena reka. Čim se razmine kula, beleg graditeljske veštine i ljudske upornosti, ali i svedok iskonskog zla, mržnje i pakosti, u sumraku klanca plane beli luk mosta koji zaista izgleda, kako veli Ivo Andrić, “kao da su obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostali tako za jedan trenutak lebdeći nad ponorom…”
Uz divlju huku talasa razjarene reke, koji se lome o stene u dnu ponora ispod mosta, u sećanje navire Andrićeva priča o velikom veziru Jusufu koji je četvrte godine svoga vezirovanja pao u nemilost kao žrtva nekakve pakosne intrige; kako se “živeći zatočen u osami i nemilosti… setio Bosne i sela Žepe iz kojeg je odveden kad mu je bilo devet godina… gde u svakoj kući ima priča o njegovoj slavi i uspehu u Carigradu, a gde niko ne poznaje i ne sluti naličje slave ni cenu po kojoj se uspeh stiče…” U tim trenucima osame i očaja, mereći “visinu svoje moći dubinom skorašnjeg pada”, vezir Jusuf je odlučio da u rodnom kraju podigne ovu zadužbinu…
Sujeta jača od lepote
Tako piše Ivo Andrić, oslanjajući se očito na jednu od više legendi koje je vreme isprelo oko ove građevine u divljini Bosne. Ona, izgleda, nema uporišta u istoriji koja ne zna ni za velikog vezira Jusufa, ni za carskog neimara italijanskog porekla, pa ni ko je i kad podigao most na ušću Žepe.
Po jednoj drugoj legendi na koju ukazuju Džemil Čelić i Mehmed Mujezinović u svojoj knjizi “Stari mostovi u Bosni i Hercegovini”, most na Žepi je sagradio jedan od učenika glasovitog Kodža Mimar-Sinana, najslavnijeg carskog arhitekte, projektanta i graditelja višegradske ćuprije na Drini. Po toj legendi, jedan mladi i slavoljubivi đak Mimar-Sinana, obuzet željom da prevaziđe svoga učitelja, odmah pošto je dovršena velelepna zadužbina Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu, krenuo je niz Drinu da traži mesto na kojem će ispoljiti svoju graditeljsku veštinu. Zaustavio se na ušću Žepe…
Kad je most bio gotov, došao je stari neimar da ga vidi. Istinski zadivljen njegovom lepotom, nije se, ipak, odupro sujeti i besu, već je naredio da se njegovom neposlušnom i nezahvalnom učeniku odseku obe ruke!
Opisujući kako su ljudi iz Rogatice i Višegrada hrlili da se dive novosagrađenom mostu na Žepi, Ivo Andrić veli kako su im Žepljani s ponosom odgovarali: “Valja rodit vezira!”- aludirajući na vezira Jusufa, njihove gore list. Ostaje da se vidi hoće li se sada ponovo naći neki “vezir”, neki dobrotvor koji će razdrešiti kesu i sačuvati ovo blago za one koji dolaze, da i dalje iznenađuje namernike “kao neobična misao, zalutala i uhvaćena u kršu i divljini…”
Zadužbine Mehmeda Sokolovića
Sem činjenice da je most na Žepi zidan kamenom iz istog majdana kao i onaj višegradski, da svojim vitkim linijama i oblikom, čak i dimenzijama, dobrano podseća na jedan od lukova višegradskog mosta, izgleda sasvim logično da je most na Žepi stvarno gradio neko od neimara višegradske ćuprije, a potom da je i taj most, baš kao i čuvena Kozja ćuprija na Miljacki više Sarajeva ili Arslanagića most na Trebišnici, takođe zadužbina Mehmeda Sokolovića, najvećeg među velikim carigradskim vezirima, koji je prohodnim drumovima i sigurnim mostovima želio da približi Bosnu istoku.
Veština starih majstora
Za svaku je pohvalu napor graditelja hidrocentrale na Drini i ondašnje bosansko- hercegovačke i jugoslovenske vlasti što su most na Žepi spasli od potopa i sačuvali ga za pokolenja. Nažalost, savremeni neimari nisu nadmašili stare majstoje. Iako njegovi prvobitni graditelji nisu znali ni za beton ni za armaturu, most je na starim temeljima izdržao četiri veka, a da se na njemu nije ukazala nijedna pukotina. Na sramotu novograditelja, njihova rukotvorina nije izdržala ni četiri decenije – desna noga mosta je poklekla za gotovo 10 centimetara i na desnom kraku luka se ukazala velika pukotina koja se širi i alarmira na hitnu intervenciju i sanaciju mosta.
