U svojoj knjizi “Sa Ivom Andrićem”, Ljubo Jandrić je zapisao da je veliki i slavni pisac, škrt i štedljiv na rečima čak i kad hvali. U nekoj prilici, govoreći o Mihailu Laliću, sapatniku po peru i svom višegodišnjem sugrađaninu i komšiji iz Herceg-Novog, rekao je: “To je skroman i povučen čovek, težak na reči i razgovoru. Kad se nas dvojica sretnemo, a susrećemo se češće, naćutimo se do mile volje.”
Njih dvojica koji su toliko mudrih i lepih reči napisali, koji su ceo život pisanju posvetili i bogatstvo basnoslovno reči i misli stvorili, nikada nisu bili velike govordžije. Od njih su, zbog toga, najviše zazirali novinari i gotovo ih izbegavali u strahu da će im beležnice ostati prazne i trud biti uzaludan.
Samo papiru otvarao dušu
Četiri i po decenije književnog stvaranja, izuzetan jubilej koji je 1979. godine proslavio Mihailo Lalić, podstakao me i osokolio da prevaziđem strepnju i krenem mu, ipak, u posetu. Dočekao me ljubazno na pragu svog doma u Herceg- Novom, na šetalištu “Pet Danica”. Za trenutak smo se snebivali kao krivci i jedan i drugi: on verovatno zato što je uopšte pristao na razgovor, ja zato što moram da ga uznemirim i prekinem u njegovom ustaljenom stvaralačkom procesu.
Nelagodnost je, srećom, potrajala samo do prve reči. Onda je potekla priča, tiho i sporo navrla sećanja, iz godina kad je siromašno đače iz sela Trepče hitalo pored bučnog Lima prema Beranama, stiskajući u tkanoj torbici ubogu knjižicu i u njoj tajnu šarolikog sveta, kad je u toj istoj torbici ljubomorno čuvao prve sročene stihove… I tako redom. Preplanulo pesnikovo čelo čas se ozari osmehom, čas još više nabora i sitne oči mu pobegnu nekud ispod natuštenih obrva…
Kad je u “Politici ekspres”, za koju sam tada radio kao dopisnik iz Crne Gore, tri dana kasnije objavljena ispovest Mihaila Lalića, u stanu mi je po zori zazvonio telefon. Javio se Duško Kostić, veliki prijatelj i saborac Mihaila Lalića na trnovitoj, omamljujućoj, a nesigurnoj spisateljskoj stazi, veliki prijatelj i kolega novinara, koji nikada nije propuštao da odmah pohvali što je za pohvalu, niti žurio ako je trebalo pokuditi. Zove iz Herceg- Novog i veli:
– Tekst još nijesam pročitao, ali hitam da ti čestitam kad si uspio da nagovoriš Mihaila da o sebi govori za cijelu stranu u novinama. Dosad se ne nađe majčinoga sina da mu to uspije.
Posle su zvali i drugi i svi su se najviše čudili kako mi je pošlo za rukom da ga “otvorim” i privolim da se raspriča, on koji je jedino nad hartijom otvarao dušu, pa i tada s toliko pažnje i brige, s toliko muke, kao da je reči cedio iz suve drenovine, kao neimar koji sto puta prevrne svaki kamen dok mu nađe pravo mesto u zidu.
Tada su mi se posebno čudile kolege koje su takođe tih dana pravile intervjue sa Mihailom Lalićem. Kažu da im se sve svodilo na njegove odgovore u stilu: “da”, “ne”, “jeste”, “nije”, “tačno”, “tako i ja mislim” i slično.
Nije se kitio tuđim perjem
I iz kasnijih susreta sa velikim piscem (mislim da je našem prijateljstvu posebno doprinelo to što je on za vreme Drugog svetskog rata zajedno sa mojim ocem tamnovao u kolašinskom četničkom zatvoru i potom u nemačkom koncentracionom logoru Pavlos Melas u Solunu), a posebno analizirajući objavljene razgovore sa njim, došao sam do zaključka da on, koji je bio izuzetno skroman i nenametljiv čovek, nije voleo nametljivce, one koji su u tim razgovorima nastojali da dokažu da su mu ravni, da ga fasciniraju i zadive znanjem i erudicijom – da to što on treba da odgovori i kaže na njihovo pitanje- komentar, oni, u stvari, odavno znaju, ali je, eto, dobro da se radi čitalaca, slušalaca ili gledalaca to čuje i iz njegovih usta. Njegovi odgovori na takva pitanja su uvek bili koncizni, znatno kraći od pitanja sa jasnim stavljanjem do znanja da mu se ne dopadaju i da se i ne trudi da na njih nađe adekvatan odgovor.
Za ilustraciju, evo nekoliko pitanja i Lalićevih odgovora iz jednog takvog intervjua (za ovu priliku, verujem, nije važno ime Lalićevog sagovornika):
Sagovornik: Kao da postoji nepremostiv jaz između Senekinog “Čovjek je čovjeku svetinja” i Hobsovog “Čovjek je čovjeku vuk”. U “Hajci” se, posve određeno, kaže da Karakondža prebiva u čovjeku. Još je starogrčki filozof Dikearh učio da je čovjek najveća opasnost za čovjeka. Da li ste imali susret sa tim njegovim učenjem?
Lalić: Bolje da ništa ne odgovorim – što da gubim “renome”, priznajem da Seneku, Hobsa i Dikearha nijesam pročitao!
Sagovornik: Vi se ne mirite sa čovjekom otuđenim od njegove ljudske suštine, s njegovim postvarivanjem. Da li i dalji put čovječanstva, bez obzira na sva iskušenja koja ga čekaju, vidite kao put njegovog očovječivanja?
Lalić: Nemam dovoljno vremena i radnog elana da se upuštam u multidimenzionalno raspravljanje ovog pitanja.
Sagovornik: Vaši romani, a oni su društveno- istorijski, bliski su filozofskim romanima i romanima- esejima (osobito oni o Peju Grujoviću). Može li se od Vas očekivati i neka posebna knjiga eseja, na primjer antropoloških?
Lalić: Knjiga antropoloških eseja od mene se ne može očekivati. Pored ostalog i zato što imam prečih poslova.
Sagovornik: Montenj je započeo svoje “Eseje” rečenicom: “Ova knjiga me je izgradila isto koliko i ja nju.” Za koje biste svoje djelo Vi to mogli da kažete?
Lalić: Ne znam za koju od mojih knjiga to ne bih mogao da kažem.
Sagovornik: Kod Tolstoja sam negdje našao otprilike ovo: ako je neko iole misaon tip, o čemu god mislio, on – u stvari – misli o smrti. Kakav je Vaš stav prema čovjekovom nepovratnom odlasku s lica zemlje?
Lalić: Preskočio bih to pitanje.
Sagovornik: Kad biste Vi pisali knjigu “Verzije književnih djela”, u čemu biste se složili a u čemu ne biste sa Brankom Popovićem?
Lalić: Zaboravio sam šta je Branko napisao, a sad nemam vremena da čitam i da se podsjećam.
Sagovornik: Imali ste brojne susrete sa Andrićem, Crnjanskim i Krležom. Zamolio bih Vas da iznesete neku od svojih uspomena na njih.
Lalić: Nemam vremena da se upustim u pisanje čitavih stranica.
Sagovornik: “Vidi, ja živim” – uzviknuo je Rilke u trenutku samospoznaje. Kako Vi gledate na fenomen života i u čemu vidite smisao ljudskog bitisanja?
Lalić: Žuri mi se da završim, imamo i drugih poslova.
Sagovornik: Ima jedna pjesma Jevremea Brkovića o tome kako se osjećate u zavičaju ( čini mi se u andrijevičkom hotelu “Komovi”). Biste li mogli da potpišete tu pjesmu?
Lalić: Vaši čitaoci ne znaju tu pjesmu, pa što da ih mučimo njome…
Bez suvišnih reči
Lalić, očigledno, nije voleo velike reči i kićenje tuđim perjem, već jednostavnost i lakoću u saopštavanju misli, da govori onako kako je i pisao, da pri tom ne potroši nijednu suvišnu reč – da je to pođednako razumljivo i ” banu i čobanu, i caru i kozaru”…
