Dok su te dvadesetšestomartovske noći 1984. godine odjekivala zvona Saborne crkve u Beogradu, jedan stariji čovek se preko obližnjeg mosta na Savi žurno primicao levoj obali reke. Drugi, mlađi, gotovo je trčao za njim i dozivao ga, ali se on nije osvrtao ili ga nije čuo od zvona, ili nije ni želeo da ga čuje već se, kad je prešao preko reke, odjednom nagnuo preko ograde mosta i nestao u pomrčini. Bio je to završni čin životne drame Branka Ćopića, jednog od najpoznatijih srpskih pisaca novijeg doba, a odigrao se pred očima Momčila Srećkovića iz sela Zabrežja kod Obrenovca, čoveka kojeg su Ćopić i njegova supruga Bogdanka – Cica, poznati pedijatar, uzeli kao dečaka i pet godina ga školovali u Beogradu.
Poslednja ispovest
Bila je to još jedna od tragedija koje kao usud prate ovaj most, kako ovaj današnji, koji je na tom mestu prebrodio Savu pre šezdeset i pet godina, tako i onaj prvobitni, koji je u saobraćaj pušten u decembru 1934, a šest i po godine kasnije, u aprilu 1941, srušen.
Dok je ojađeni Srećković na pločniku ispod mosta jadikovao nad svojim mrtvim dobrotvorom, policijski inspektori, koji su se začas sjatili oko njega, počeli su sumnjičavo, pa i drsko, da ga saleću pitanjima zašto nije čoveka sprečio da ne skoči s mosta, dotle da ga on, možda, nije i namerno gurnuo u smrt! Podozrenje je bilo još veće kad su saznali ko je samoubica.
Skrhan bolom i zaprepašćen bezumnim pitanjima policajaca, zlosretni Srećković nije umeo, niti imao snage da se brani ili bilo šta objašnjava i dokazuje. I ko zna dokle bi to išlo i koliko bi ga zlostavljali i držali u pritvoru, da Ćopićeva supruga nije iste noći pronašla njegovo oproštajno pismo i donela ga u policiju. A u pismu je, pored ostalog, stajala i završna poruka slavnog pisca: “Zbogom lijepi i strašni živote…”
Bilo je to potpuno u skladu i u duhu onoga što je Ćopić u tim potonjim danima i satima govorio Momčilu Srećkoviću i svom najodanijem prijatelju, glumcu Tomi Kuruzoviću, nesumnjivo najboljem tumaču legendarnog Ćopićevog junaka Nikoletine Bursaća.
Dogorelo do nokata
Tog kobnog ponedeljka, 26. marta 1984. godine, Branko Ćopić je u rano popodne pozvao telefonom Momčila Srećkovića i zamolio ga da dođe do njega – ima nešto važno da mu priča. Ne časeći, Srećković se zaputio u Beograd. Našao ga je, kako će kasnije ispričati u potresnom svedočanstvu u filmu slavnog Puriše Đorđevića posvećenom Branku Ćopiću, u parku na klupi, setnog i čemernog kakvog ga do tada nije video. Nije mu se poradovao, nije ga čak ni pogledao, već mu je odmah turobnim, potpuno nepoznatim glasom rekao.
– Tužan sam ti, jarane moj. Dobio sam novi poziv za policijsko saslušanje, hoće da mi ogule kožu. Ali, neće oni više da mi zagorčavaju život. Jarane moj, zatvaram svoj ‘dućan’, a tebi ostavljam ključeve da ih baciš u Savu…
Navikao na Ćopićevu vedrinu i šeretluk, Srećković, po svoj prilici, nije shvatao da mu je “dogorelo do nokata”. Nije razumeo da njegova užurbana priča o životu koja je usledila, prebiranje po sećanjima, isticanje da je sve što je napisao “spomenik narodu koji umije da pljucka smrti u brk” u stvari bila njegova predsmrtna ispovest i opraštanje od života.
Srećković nije razumeo kud je Ćopić krenuo i šta je naumio, ni kad ga je nakon duge šetnje po Terazijama, predaha u hotelu Moskva, niz Prizrensku ulicu, poveo ka Zelenom vencu i dalje Brankovom ulicom ka mostu na Savi, da mu pokaže mesto gde je na jednoj kamenoj klupi ispod mosta daleke 1935. godine probdeo prvu noć u Beogradu.
Dok se zaneseno sećao i pričao, Ćopiću su, kao slučajno, pale naočare i odletele pod most. Srećković je požurio niz kamene basamake da mu ih donese, a da je Ćopić to namerno uradio, da je želeo da ga se tako za trenutak oslobodi i učini naumljeno, shvatio je tek kad je bilo prekasno, kad se vratio na most i video da ga nema, a potom ga spazio kako žuri ka levoj obali Save.
Teret razočaranja
Zvanično je rečeno da se Ćopić ubio u trenucima “nervnog rastrojstva” i tako stavljen debeli tepih preko gorkih istina da su upravo ti koji su smislili takvo objašnjenje dobrano “pripomogli” Ćopiću da prekroči ogradu mosta.
– Kakvo nervno rastrojstvo, veliki Branko Ćopić je otišao jer nije mogao da podnese teret razočaranja – kazao je Toma Kuruzović.
– Nebrojeno puta sam se uvjerio da je on, na neki način, bio čudesno vidovit čovjek. Taj božanski dar da nasluti i hrabrost da to što sluti i izgovori, pokazao je da je njegov proročanski um bio toliko snažan da pronikne u nevrijeme i poslije njegovog tragičnog kraja. On je na to upozoravao svojim književnim djelom, u kome se, umjesto revolucije zalagao za evoluciju. To ga je žigosalo, prokazivalo, proganjalo do užasne smrti, za koju se sam opredijelio… Bio je uvjeren da će činom lične, fizičke žrtve poslati najsnažniju poruku: ne mogu i neću da preživim novi “Prolom”. Zemlju će nam rasturiti oni drugovi koji su je stvarali. To ja ne mogu da podnesem…
Najavljivao smrt
Branko Ćopić je i znatno pre te kobne martovske noći 1984. godine na savskom mostu u Beogradu pojedinim prijateljima pričao o samoubistvu kao mogućem ishodu života. Kažu da je u nekoj prilici čak rekao kako nije dobro s mosta skočiti u reku, jer tu ipak postoji neka šansa da čoveka neko izbavi iz vode…
